Крај једне кошаркашке ере

Коначно, у априлу 1989, укинута је подела на аматере (квази-аматере) и професионалце, чему је допринео и сам МОК. Када се амерички „Тим снова“ појавио на Играма у Барселони 1992. више ништа није било исто. Међутим, „Глобална игра“ вођена из Њујорка (седиште НБА), не само да нема потребу да потре обележја локалних средина и да ствара јединствену „религију“ (иако се и у најзабаченијим деловима света клањају силуети Џерија Веста), већ признаје да таленат и различитост страних играча подижу целу причу на виши ниво. И у играчком и у комерцијалном смислу. На пример, дрес Пауа Гасола са знаком Сан Антонија увек ће боље да се продаје него са грбом Шпаније, чак и у Шпанији.

Зато је лакше разумети зашто с појавом „глобалне игре“ клубови, који се понашају као велике корпорације (у САД свакако, у Европи је то циљ), не хају за интересе националних тимова. Паралелно с отварањем НБА ка свету догодио се вртоглав раст уговора, па ће тако у наредне три године просечна годишња плата играча у најбољој лиги света достићи 8,5 милиона евра (пре две године збирне плате 448 играча износиле 1,8 милијарди евра). Кад неко толико плаћа, онда хоће и да се пита.

„Кошарка је тек приближавањем Фибе и НБА почела изузетно да плаћа и да омогући оном ко се њоме бави професионално да може да комотно да живи остатак свог живота. Поготово ове последње генерације које стицајем околности зарађују дебеле милионе, а већина играча по кошаркашком умећу не би могла да парира неким старијим генерацијама“, каже наш некадашњи репрезентативац Драгутин Чермак.

Ако се погледа данашња слика кошарке, видљиво је да главну реч воде клубови (додуше у НБА под сталном присмотром снажног Удружења играча, што у Европи не постоји). За разлику од фудбала, где најмоћнији европски клубови нису успели да се одвоје од Уефе и направе своју лигу, у кошарци се то догодило. Фиба је на уласку у трећи миленијум остала без једног од својих заштитних знакова – Купа шампиона – пошто је Удружење европских лига (УЛЕБ), основано 1991, заједно с најутицајнијим клубовима на континенту покренуло своје такмичење: Евролигу.

Сличан потрес се збио и у нашем региону. Клубови су показали да су изнад националних савеза, приклонивши се приватној Јадранској лиги (АБА). Тако смо и први пут чули да је највећи проблем српске кошарке „клубаштво“ („клубови спремни на све зарад својих интереса“). То су углавном говорили они који су живели у добу док су сви клубови радили за репрезентацију и кад је било нормално и то да се губи само да би се стварали играчи за државни тим.

Ова године појавиле су се и нове отежавајуће околности за репрезентације, па тако сада, четири дана уочи почетка квалификација за Светско првенство у Кини 2019. не знамо у каквом саставу ће играти Србија, али и остале селекције које имају кошаркаше у Евролиги. Одраније је извесно да они из НБА нису ни узети у обзир (клубови их не пуштају за Евробаскет а камоли за квалификације усред сезоне).

Репрезентације су тако од светиња постале споредна ствар. Томе је кумовао и „рат“ између Фибе и Евролиге који траје већ седамнаест година. Због тога трпи и једна добра идеја, Фибина, да се у календару отворе „прозори“ за националне селекције које би домаћа публика коначно могла да гледа у такмичарским утакмицама. То би био пун погодак да је Евролига желела да усклади свој календар с Фибиним. Како сада ствари стоје, селектори више неће позивати најбоље, већ само оне којима клубови дају зелено светло. Фиба је пре неки дан преко групе (31) посланика Европског парламента и њихове петиције позвала Европску комисију да се умеша и заштити репрезентације, па остаје да се види какви ће бити домети те акције.

Они који нису схватили какви ветрови дувају и да је неопходан нови приступ у стварању репрезентација, већ су у великом заостатку. Остаје да се види како ће национални савези реаговати у ово доба „клубизма“ и шта ће стратешки предузети да би заштитили своје интересе. Евролига, овако како сада изгледа, има две негативне улоге: с једне стране регрутује за НБА оно најбоље што има Европа а из другог смера прихвата „отпатке“. Финансијски гледано, остаје нејасно зашто је толико привлачна европским клубовима кад је садашњи шампион (Фнербахче) добио за титулу педесети део свог буџета.

С променама прописа у Развојној НБА и муњевитим развојем кинеског кошаркашког тржишта, ситуација ће бити још тежа...

(крај)