Ostavljeni da umru u kontejneru

Turobno vreme nedeljne večeri. Košava je duvala toliko jako da je subjektivni osećaj slučajnih prolaznika govorio da je temperatura mnogo niža od stvarne. Beograđanka Jovana Krivokuća iz Mirijeva krenula je oko 22 časa do obližnjeg kontejnera da baci smeće. Događaj koji se odigrao samo nekoliko trenutaka kasnije odškrinuo je vrata surove stvarnosti...

– Potpuno slučajno otišla sam baš to tog kontejnera. Jedva da sam čula cijuk koji je dopirao iz njegove unutrašnjosti. Rasklonila sam smeće i – ostala preneražena. Džak, čiji je vrh bio obmotan konopcem, se mrdao. Iz njega su dopirali jedva čujni zvuci, nalik zapomaganju. Odlučila sam da ga odnesem u stan. Isekla sam vrpcu i videla – živa bića, pet kuca, malih. Nisu bile starije od mesec dana... Procenila sam tako jer nisu bili slepi. Žmirkali su očima – prepričava Jovana Krivokuća nemili događaj.

Ono što je odmah primetila, kaže, jeste da su štenci smrznuti i da se tresu. Bili su, setno kaže Jovana, ostavljeni da umru.

– Bila je nedelja veče. S obzirom na to da nemam uslove da držim štence u stanu, počela sam da pozivam nadležne institucije. Prvo sam pozvala „Veterinu Beograd”, narodski rečeno zoo higijenu, čiji sam broj pronašla na jednom od internet sajtova. Pročitala sam hvalospeve, informacije kako su mnoga prihvatilišta u Beogradu otvorena i kako institucije imaju adekvatan odgovor na ovakve slučajeve. Posle poziva na službeni broj telefona koji su ostavili na internet prezentaciji, u „Veterini Beograd” javio mi se portir. Rekao mi je da ne može da mi pomogne i dao mi broj telefona, kako je objasnio, dežurne ekipe – kazuje Jovana.

Pozvala je broj mobilnog telefona koji joj je dao portir. Javio joj se gospodin koji je rekao da ne mogu da joj pomognu, objašnjavajući da idu na drugi kraj grada, u Beli Potok. Uputio ju je na nadležnu službu u „Veterini Beograd” i rekao joj da zove rano ujutru.

– Koliko sam mogla, kuce sam prekrila ćebetom i stavila u jednu kutiju. Videla sam da drhte, da im se dlaka nakostrešila. Činilo mi se da su uplašeni... Te noći su prespavali u mom stanu – s nevericom govori Jovana.

Ujutru, Jovana je pozvala broj telefona koji joj je ostavio gospodin u zoo higijeni. Javila joj se, kako kaže, gospođa koja joj je rekla da sačeka i da će ona pozvati neko od prihvatilišta. Dodala je da će to uraditi u dogledno vreme.

– Zamolila sam je da to uradi što pre jer je bio radni dan, a ja sam morala na posao. Narednih sat vremena mi se, međutim, nije javila. Pozvala sam je još jedanput ili dva puta, ne sećam se. Rekla mi je da će me pozvati i da sačekam njihov odgovor. Pozvala me je posle sat i po i rekla mi kako u prihvatilištu nemaju mesta – kazuje ova Beograđanka.

Tada počinje agonija...

– Uletela sam u birokratsku mašinu. Kada sam pitala ženu šta da radim, nije mi dala adekvatan odgovor. Odnosno dala mi ga je, ali je on za mene bio potpuno neprihvatljiv. Rekla mi je da oni nemaju rešenje. Jednostavno, bez okolišanja, kazala mi je da uradim šta mislim da treba. Pokušala sam da joj objasnim da nisam u mogućnosti da zadržim štence i naposletku je, u neverici, pitala da li to znači da treba da ih vratim u kontejner u kom sam ih pronašla i tamo ih ostavim da umru. Mirnim glasom mi je rekla da ona to nije kazala, a da je to što ću da uradim – moja stvar. Rekla sam joj da su oni nadležna institucija koja se bavi ovakvim problemima i priznala joj da očekujem da nađu rešenje – s nevericom govori Jovana.

I danas joj je, kaže, mučno kada pomisli na taj događaj. Postupila je kao savestan građanin, a nadležni zatvaraju vrata.

– Tražila sam od žene sa kojom sam razgovarala da mi da broj nadređenog, pa njegovog nadređenog... Javila mi se službenica u pisarnici i „šetala” me tamo-amo. Na kraju sam dobila odgovor da njihov nadređeni nije tu, da je na službenom putu... I njih sam pitala šta da radim, ali konkretan odgovor nisam dobila – priča ova Beograđanka.

Pozvala je prijatelje za koje je mislila da imaju veze... Rekli su joj da je jedina šansa kučićima da prežive da pozovem nekoliko prihvatilišta ili da na društvenim mrežama objavim njihovu sliku i sačekam da ih neko udomi. U tom trenutku, za nju je to bila nezamisliva situacija.

– Ne mogu da ostavim kučiće. Pozvala sam „Oazu” gde mi je rečeno da ne prihvataju kučiće. I njih sam pitala šta da radim. Usledio je odgovor, kao i oni prethodni, otprilike – niko ništa ne zna.  Svi se hvale kako brinu o nezbrinutim životinjama. Međutim, niko nema adekvatno rešenje. Shvatila sam da sam nemoćna da uradim bilo šta. Zbog posla kojim se bavim nisam imala vremena da slike štenaca stavim na „Fejsbuk” – kazuje dalje.

Jedino racionalno rešenje Jovani je bilo da ostavi kučiće. U kutiji, pokrivene ćebetom, jer je bilo hladno. Nadala se, kaže, da će se neko smilovati i udomiti ih.

– Srce mi se cepalo. Ne znam koja je njihova sudbina, ali sam sigurna da nadležni nemaju adekvatan odgovor na ovakve probleme i da i dalje, očigledno, živimo u rikošetu nadležnosti – zaključuje Jovana Krivokapić.