Остављени да умру у контејнеру

Туробно време недељне вечери. Кошава је дувала толико јако да је субјективни осећај случајних пролазника говорио да је температура много нижа од стварне. Београђанка Јована Кривокућа из Миријева кренула је око 22 часа до оближњег контејнера да баци смеће. Догађај који се одиграо само неколико тренутака касније одшкринуо је врата сурове стварности...

– Потпуно случајно отишла сам баш то тог контејнера. Једва да сам чула цијук који је допирао из његове унутрашњости. Расклонила сам смеће и – остала пренеражена. Џак, чији је врх био обмотан конопцем, се мрдао. Из њега су допирали једва чујни звуци, налик запомагању. Одлучила сам да га однесем у стан. Исекла сам врпцу и видела – жива бића, пет куца, малих. Нису биле старије од месец дана... Проценила сам тако јер нису били слепи. Жмиркали су очима – препричава Јована Кривокућа немили догађај.

Оно што је одмах приметила, каже, јесте да су штенци смрзнути и да се тресу. Били су, сетно каже Јована, остављени да умру.

– Била је недеља вече. С обзиром на то да немам услове да држим штенце у стану, почела сам да позивам надлежне институције. Прво сам позвала „Ветерину Београд”, народски речено зоо хигијену, чији сам број пронашла на једном од интернет сајтова. Прочитала сам хвалоспеве, информације како су многа прихватилишта у Београду отворена и како институције имају адекватан одговор на овакве случајеве. После позива на службени број телефона који су оставили на интернет презентацији, у „Ветерини Београд” јавио ми се портир. Рекао ми је да не може да ми помогне и дао ми број телефона, како је објаснио, дежурне екипе – казује Јована.

Позвала је број мобилног телефона који јој је дао портир. Јавио јој се господин који је рекао да не могу да јој помогну, објашњавајући да иду на други крај града, у Бели Поток. Упутио ју је на надлежну службу у „Ветерини Београд” и рекао јој да зове рано ујутру.

– Колико сам могла, куце сам прекрила ћебетом и ставила у једну кутију. Видела сам да дрхте, да им се длака накострешила. Чинило ми се да су уплашени... Те ноћи су преспавали у мом стану – с неверицом говори Јована.

Ујутру, Јована је позвала број телефона који јој је оставио господин у зоо хигијени. Јавила јој се, како каже, госпођа која јој је рекла да сачека и да ће она позвати неко од прихватилишта. Додала је да ће то урадити у догледно време.

– Замолила сам је да то уради што пре јер је био радни дан, а ја сам морала на посао. Наредних сат времена ми се, међутим, није јавила. Позвала сам је још једанпут или два пута, не сећам се. Рекла ми је да ће ме позвати и да сачекам њихов одговор. Позвала ме је после сат и по и рекла ми како у прихватилишту немају места – казује ова Београђанка.

Тада почиње агонија...

– Улетела сам у бирократску машину. Када сам питала жену шта да радим, није ми дала адекватан одговор. Односно дала ми га је, али је он за мене био потпуно неприхватљив. Рекла ми је да они немају решење. Једноставно, без околишања, казала ми је да урадим шта мислим да треба. Покушала сам да јој објасним да нисам у могућности да задржим штенце и напослетку је, у неверици, питала да ли то значи да треба да их вратим у контејнер у ком сам их пронашла и тамо их оставим да умру. Мирним гласом ми је рекла да она то није казала, а да је то што ћу да урадим – моја ствар. Рекла сам јој да су они надлежна институција која се бави оваквим проблемима и признала јој да очекујем да нађу решење – с неверицом говори Јована.

И данас јој је, каже, мучно када помисли на тај догађај. Поступила је као савестан грађанин, а надлежни затварају врата.

– Тражила сам од жене са којом сам разговарала да ми да број надређеног, па његовог надређеног... Јавила ми се службеница у писарници и „шетала” ме тамо-амо. На крају сам добила одговор да њихов надређени није ту, да је на службеном путу... И њих сам питала шта да радим, али конкретан одговор нисам добила – прича ова Београђанка.

Позвала је пријатеље за које је мислила да имају везе... Рекли су јој да је једина шанса кучићима да преживе да позовем неколико прихватилишта или да на друштвеним мрежама објавим њихову слику и сачекам да их неко удоми. У том тренутку, за њу је то била незамислива ситуација.

– Не могу да оставим кучиће. Позвала сам „Оазу” где ми је речено да не прихватају кучиће. И њих сам питала шта да радим. Уследио је одговор, као и они претходни, отприлике – нико ништа не зна.  Сви се хвале како брину о незбринутим животињама. Међутим, нико нема адекватно решење. Схватила сам да сам немоћна да урадим било шта. Због посла којим се бавим нисам имала времена да слике штенаца ставим на „Фејсбук” – казује даље.

Једино рационално решење Јовани је било да остави кучиће. У кутији, покривене ћебетом, јер је било хладно. Надала се, каже, да ће се неко смиловати и удомити их.

– Срце ми се цепало. Не знам која је њихова судбина, али сам сигурна да надлежни немају адекватан одговор на овакве проблеме и да и даље, очигледно, живимо у рикошету надлежности – закључује Јована Кривокапић.