Humani vek čika-Gojka

Vrbas – Kada čovek, čije je zdravlje bilo ozbiljno narušeno još u mladosti – kada je nakon tri ranjavanja u Drugom savetskom ratu i devet složenih operacija, samim čudom preživeo i pri tom ostao trajni teški invalid – dođe na prag stote godine života, a još uvek sačuva psihofizičku vitalnost, onda zaista ima razloga da bude srećan i zadovoljan. To potvrđuje i životopis Gojka Miloševića, jednog od malobrojnih stogodišnjaka u Srbiji, čiji je penzionerski staž tek nešto kraći od prosečnog ljudskog veka na ovim prostorima.

Rođen je 1909. godine u Vučjem Dolu, na samoj granici Crne Gore sa Hercegovinom, pamti dva svetska rata, mukotrpne dane stradalništva i siromaštva, pa period obnove i izgradnje razorene zemlje, nakon oslobođenja od fašističkih zavojevača... Dok je bio društveno aktivan, slovio je među svojim Vrbašanima za čoveka nepresušne energije, pregalaca koji se u potpunosti posvećivao opštem interesu. Život ga, priča za naš list, nije ni malo mazio, ali – ipak – kada se sve sabere, prošao je bolje od mnogih iz svoje generacije.

– Život je stalna borba, puna neizvesnosti, pa često i patnji. No, i pored svega, sreća je nekako često bila na mojoj strani. Valjda je sudbina tako htela... A što se moje dugovečnosti tiče – i sam se čudim kako sam doživeo ovolike godine, imajući u vidu kakvi su me sve jadi snalazili u detinjstvu i mladosti. Istina, uvek sam vodio računa o zdravlju koje mi je nakon ranjavanja preostalo, nikada nisam zapalio cigaretu, maksimalno sam izbegavao alkoholna pića, a stalno sam bio u pokretu, uvek aktivan. Sada se već slabije krećem, noge me izdaju, ostalo je sve u redu a dokle će, ne zna se – kaže Gojko Milošević.

Prebirajući po uspomenama s naročitim žarom priča o svom humanitarnom radu, posebno sa mladim generacijama. Tokom nekoliko decenija, do penzionisanja početkom šezdesetih godina minulog veka, obavljao je niz značajnih funkcija u lokalnoj zajednici, da bi i nakon toga sve dok ga je zdravlje dobro služilo i kao volonter bio angažovan u Crvenom krstu, Savezu ratnih vojnih invalida, SUBNOR-u, Savetu za društveno vaspitanje dece i omladine...

– Posebno sam ponosan na svoj rad sa mladima, dok sam bio upravnik đačkog internata za decu palih boraca i ratnih vojnih invalida, tokom pedesetih godina. Za vreme mog mandata na tom mestu i predsedavanja Savetom za brigu o deci i omladini, više od 840 „mojih pitomaca“ iz Vrbasa i susednih opština završilo je fakultete, 150 steklo zvanje magistra, a pedesetak je i doktoriralo. I to sve o društvenom trošku. Tako se, eto, u ono vreme vodila briga o budućnosti mladih generacija – kaže za naš list vremešni Gojko Milošević, koji spokojno provodi svoje staračke dane, okružen pažnjom i ljubavlju svojih sinova, snaha i unučadi. „Puna kuća mladih sokolića“, kako je zapisao u svom brižljivo i pedantno vođenom dnevniku. Za dva meseca – 15. juna, u okruženju porodice i prijatelja proslaviće 99. rođendan i započeti stotu godinu života.