Хумани век чика-Гојка

Врбас – Када човек, чије је здравље било озбиљно нарушено још у младости – када је након три рањавања у Другом саветском рату и девет сложених операција, самим чудом преживео и при том остао трајни тешки инвалид – дође на праг стоте године живота, а још увек сачува психофизичку виталност, онда заиста има разлога да буде срећан и задовољан. То потврђује и животопис Гојка Милошевића, једног од малобројних стогодишњака у Србији, чији је пензионерски стаж тек нешто краћи од просечног људског века на овим просторима.

Рођен је 1909. године у Вучјем Долу, на самој граници Црне Горе са Херцеговином, памти два светска рата, мукотрпне дане страдалништва и сиромаштва, па период обнове и изградње разорене земље, након ослобођења од фашистичких завојевача... Док је био друштвено активан, словио је међу својим Врбашанима за човека непресушне енергије, прегалаца који се у потпуности посвећивао општем интересу. Живот га, прича за наш лист, није ни мало мазио, али – ипак – када се све сабере, прошао је боље од многих из своје генерације.

– Живот је стална борба, пуна неизвесности, па често и патњи. Но, и поред свега, срећа је некако често била на мојој страни. Ваљда је судбина тако хтела... А што се моје дуговечности тиче – и сам се чудим како сам доживео оволике године, имајући у виду какви су ме све јади сналазили у детињству и младости. Истина, увек сам водио рачуна о здрављу које ми је након рањавања преостало, никада нисам запалио цигарету, максимално сам избегавао алкохолна пића, а стално сам био у покрету, увек активан. Сада се већ слабије крећем, ноге ме издају, остало је све у реду а докле ће, не зна се – каже Гојко Милошевић.

Пребирајући по успоменама с нарочитим жаром прича о свом хуманитарном раду, посебно са младим генерацијама. Током неколико деценија, до пензионисања почетком шездесетих година минулог века, обављао је низ значајних функција у локалној заједници, да би и након тога све док га је здравље добро служило и као волонтер био ангажован у Црвеном крсту, Савезу ратних војних инвалида, СУБНОР-у, Савету за друштвено васпитање деце и омладине...

– Посебно сам поносан на свој рад са младима, док сам био управник ђачког интерната за децу палих бораца и ратних војних инвалида, током педесетих година. За време мог мандата на том месту и председавања Саветом за бригу о деци и омладини, више од 840 „мојих питомаца“ из Врбаса и суседних општина завршило је факултете, 150 стекло звање магистра, а педесетак је и докторирало. И то све о друштвеном трошку. Тако се, ето, у оно време водила брига о будућности младих генерација – каже за наш лист времешни Гојко Милошевић, који спокојно проводи своје старачке дане, окружен пажњом и љубављу својих синова, снаха и унучади. „Пуна кућа младих соколића“, како је записао у свом брижљиво и педантно вођеном дневнику. За два месеца – 15. јуна, у окружењу породице и пријатеља прославиће 99. рођендан и започети стоту годину живота.