Metak za reč

Du­šan Iva­no­vić je za­u­sta­vio tak­si kod Zve­zdi­nog sta­di­o­na, 13. ju­na 1995. go­di­ne. Nje­gov ne­sta­nak pri­ja­vljen je po­li­ci­ji tek 2. sep­tem­bra. No­vi­nar i ured­nik „Pri­vred­nog pre­gle­da”, ka­fan­ski po­bra­tim knji­žev­ni­ka Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća, ko­ji je dru­go­vao i s Da­ni­lom Ki­šom, na­glo se pro­me­nio ka­da je sa­znao da je nje­go­va mla­da ko­le­gi­ni­ca Da­da Vu­ja­si­no­vić pro­na­đe­na mr­tva. Bio je njen no­vi­nar­ski otac, men­tor i pri­ja­telj, čo­vek s ko­ji­ma je de­li­la lič­ne i pro­fe­si­o­nal­ne taj­ne. Do ta­da du­ho­vit i prič­ljiv, po­stao je za­mi­šljen i upla­šen.

Kud je od­veo mi­ste­ri­o­zni tak­si eks­per­ta za obo­je­nu me­ta­lur­gi­ju i auto­mo­bi­li­zam ko­ji je, osim da­ra za eko­nom­ska pi­ta­nja, po­se­do­vao i li­te­rar­ni ta­le­nat, pa je ob­ja­vlji­vao ne­ko­li­ko pri­ča u ne­delj­nim iz­da­nji­ma „Po­li­ti­ke”, 1993. i 1994. go­di­ne? Du­šan Iva­no­vić ne po­sto­ji ni na Gu­glo­vom pre­tra­ži­va­ču, ni­ti na spi­sku no­vi­nar­skih udru­že­nja o ubi­je­nim i ne­sta­lim no­vi­na­ri­ma. Po­sto­ji sa­mo u se­ća­nji­ma nje­go­vih pri­ja­te­lja. Je­dan od njih je „Po­li­ti­kin” no­vi­nar u pen­zi­ji Fe­rid Mu­je­zi­no­vić ko­ji je u na­šem li­stu 2005. go­di­ne ob­ja­vio tekst o Iva­no­vi­ću. Na­slov je bio „Čo­vek ko­ji ni­kom ni­je sme­tao”. Osim du­go­go­di­šnjeg pri­ja­telj­stva ko­je su pa­žlji­vo ga­ji­li, dvo­ji­cu sta­rih bo­e­ma spa­ja­lo je još ne­što. Iva­no­vić je bio Da­din pr­vi ured­nik u „Pri­vred­nom pre­gle­du” ko­ji je pre­po­znao njen ta­le­nat, usme­ra­vao je, po­li­rao nje­ne re­če­ni­ce i bio od onih uči­te­lja ko­ji su pre­no­si­li zna­nja na mla­de, am­bi­ci­o­zne no­vi­na­re. Fe­rid je bio kuć­ni pri­ja­telj po­ro­di­ce Da­de Vu­ja­si­no­vić. 

„...Auto­mo­bi­le je na­zi­vao ’li­me­nom ko­nji­com’, a naj­slo­že­ni­je pri­vred­ne pro­ble­me svo­dio je na fud­bal­sku igru, ko­ri­ste­ći se fud­bal­skom ter­mi­no­lo­gi­jom. Ka­da je, me­đu­tim, 8. apri­la 1994. go­di­ne u svom sta­nu na­đe­na mr­tva Da­da Vu­ja­si­no­vić, sve se str­mo­gla­vi­lo. Od­jed­nom je, kao mag­ne­tom, po­čeo da sku­plja stra­ho­ve. Po­čeo je ko­le­ga­ma da ša­pu­će na uvo i ka­da na uli­ci ni­je bi­lo ni­jed­nog dru­gog ži­vog stvo­ra. Svi ko­ji su mu do­la­zi­li u su­ret go­vo­rio je da že­le da ga upu­ca­ju po­sred če­la...”, pi­sao je Fe­rid. 

Komandant i lokalni bosovi

Nje­go­va ko­lum­na u „Po­li­ti­ci” je je­di­ni za­pis o Iva­no­vi­će­voj sud­bi­ni. Ni­je raz­ja­šnje­no za­što je nje­gov ne­sta­nak pri­ja­vljen go­to­vo tri me­se­ca ka­sni­je. Ne­boj­ša Vu­ko­vić, na osno­vu sve­do­če­nja nje­go­vih ko­le­ga, pi­še da su u me­đu­vre­me­nu, po­če­le da sti­žu čud­ne do­ja­ve u re­dak­ci­ju „Pri­vred­nog pre­gle­da”. 

– Ja­vi se ne­ko na te­le­fon se­kre­ta­ri­ci re­dak­ci­je i ka­že ka­ko se ja­vlja ume­sto Du­ša­na, jer je on mo­rao da ura­di re­por­ta­žu u Sla­vo­ni­ji, o lju­di­ma s ra­ti­šta. Za tri da­na, opet, ne­ko po­zi­va re­dak­ci­ju i ka­že da je Du­šan oti­šao u ma­na­stir i da se vra­ća na je­sen – pri­ča Vu­ko­vić ko­ji je, pi­šu­ći o ne­be­skoj re­dak­ci­ji, u ve­li­koj me­ri kao iz­vor ko­ri­stio tek­sto­ve ob­ja­vlje­ne u „Po­li­ti­ci”. 

Pro­šle su 22 go­di­ne. Iva­no­vi­će­vo te­lo ni­je pro­na­đe­no. Ni­je po­zna­to gde je iza­šao iz tak­si­ja i šta je po­tom uči­nio, ili šta su s njim uči­ni­li! Po nje­mu se ve­ro­vat­no ne­će na­zva­ti ni­jed­na ma­la uli­ca u pred­gra­đu. Tek­sto­vi ko­je je pi­sao osta­će za­gu­blje­ni u hr­pi sta­re no­vi­nar­ske do­ku­men­ta­ci­je.

Slu­ča­je­vi ubi­sta­va Da­de Vu­ja­si­no­vić, Slav­ka Ću­ru­vi­je i Mi­la­na Pan­ti­ća su tek­ton­ski uz­dr­ma­li Sr­bi­ju. Ka­ko nji­ho­ve tra­gič­ne smr­ti, ta­ko i ne­re­ša­va­nje slu­ča­je­va do da­na da­na­šnjeg. Da­da je u „Du­gi” opi­si­va­la taj­ne gra­đan­skog ra­ta de­ve­de­se­tih i nje­go­ve uče­sni­ke. Ka­ko ko­man­dan­te, ta­ko fo­li­ran­te i špe­ku­lan­te. Slav­ko je vo­dio ti­ra­žni ta­blo­id „Dnev­ni te­le­graf” i uti­caj­ni po­li­tič­ki ma­ga­zin „Evro­plja­nin”, uru­ša­va­ju­ći ta­da­šnji po­re­dak Mi­lo­še­vi­će­ve jav­ne i taj­ne vla­sti, pre­ra­sta­ju­ći od vla­sni­ka i ured­ni­ka no­vi­na u po­li­tič­ku fi­gu­ru, do­stoj­nu da sta­ne na cr­tu i sa­mom Slo­bi.

Mi­lan Pan­tić, do­pi­snik „Ve­čer­njih no­vo­sti” iz Ja­go­di­ne, u is­tra­ži­vač­kim tek­sto­vi­ma pi­sao je o sum­nji­vim kom­bi­na­ci­ja­ma lo­kal­nih bo­so­va u Po­mo­ra­vlju, ka­ko pre ta­ko i po­sle 5. ok­to­bra, či­me je raz­ob­li­čio pre­o­vla­đu­ju­će ve­ro­va­nje da će tek usto­li­če­ne de­mo­krat­ske vla­sti uve­sti čed­nost ne sa­mo u po­li­ti­ku, već i u ve­li­ke po­slo­ve.

I sva­ko od njih tro­je je ve­ro­vao da su tek­sto­vi ko­je ob­ja­vlju­ju ili no­vi­ne ko­je ure­đu­ju nji­ho­va naj­ve­ća za­šti­ta od osve­te li­ko­va iz sfe­re tam­ne stra­ne mo­ći ko­je su oni osve­tlja­va­li pred Sr­bi­ma.

Da li, ka­ko tvr­di Vu­ko­vić, do­si­jea nji­ho­vih slu­ča­je­va tre­ba či­ta­ti od kra­ja, a ne od po­čet­ka, ka­ko bi se utvr­di­lo da li su nji­ho­ve na­sil­ne smr­ti po­sle­di­ca tek­sto­va ko­je za­pra­vo ni­su na­pi­sa­li?

Ali po­li­ti­ka, moć, rat i no­vi­nar­stvo na­sta­vi­li su da se pre­pli­ću, su­sre­ću i su­ko­be po uta­ba­nim sta­za­ma. Po tom pu­tu, 9. ok­to­bra 1991. go­di­ne, Zo­ran Ami­džić, ured­nik do­pi­sni­štva RTS-a iz Šap­ca, sni­ma­telj Bo­ra Pe­tro­vić, asi­stent sni­ma­te­lja De­jan Mi­li­će­vić i Sre­ten Ilić, ured­nik u Ra­dio Šap­cu, vo­zi­li su se pu­tem Pe­tri­nja–Gli­na. Iz­re­še­ta­ni su s 300 me­ta­ka. Pred­stav­ni­ci udru­že­nja no­vi­na­ra po­vre­me­no pod­se­ća­ju da tu­ži­la­štva Sr­bi­je i Hr­vat­ske ni­ka­da ni­su po­kre­nu­la is­tra­gu tog zlo­či­na i po­red obi­lja do­ka­za. Je­dan od ta­kvih mo­že bi­ti i či­nje­ni­ca ko­ju je uočio UNS da su se osam da­na po­sle ubi­stva po­da­ci iz Ami­dži­će­ve no­vi­nar­ske be­le­žni­ce i do­ku­men­ta­ci­je ko­ju je imao kod se­be po­ja­vi­li u hr­vat­skom li­stu „Slo­bod­ni tjed­nik”.

U tek­stu pod na­slo­vom „Pu­ca­ti na špi­ju­ne bez za­u­sta­vlja­nja”, iz­ve­sno je da je autor tek­sta Jo­van Ku­bu­ra po­se­do­vao i ko­ri­stio pri­vat­ne Ami­dži­će­ve stva­ri. Osta­je ne­ja­sno da li je bi­lo ko­ja od vla­da­ju­ćih gar­ni­tu­ra u Be­o­gra­du do sa­da po­sta­vi­la pi­ta­nje zva­nič­ni­ci­ma u Za­gre­bu – da li je hr­vat­ska dr­ža­va ika­da spro­ve­la is­tra­gu o ubi­je­nim no­vi­na­ri­ma RTS-a?

Na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji od av­gu­sta 1998. do sep­tem­bra 2.000 go­di­ne ubi­je­no je i ne­sta­lo se­dam no­vi­na­ra i me­dij­skih rad­ni­ka. Ni u jed­nom slu­ča­ju ni­su pro­na­đe­ne ubi­ce i kid­na­pe­ri.

Lju­bo­mir Kne­že­vić je ra­dio je za pri­štin­sko „Je­din­stvo” i bio je do­pi­snik „Po­li­ti­ke”. Kre­nuo je kod po­ro­dič­nih pri­ja­te­lja na sla­vu, na Đur­đev­dan 1999. go­di­ne. U ku­ći uda­lje­noj tri ki­lo­me­tra od cen­tra Vu­či­tr­na za­dr­žao se do 18 ča­so­va. Po­zdra­vio se s go­sti­ma na sla­vi. Ni­ka­da se ni­je vra­tio ku­ći.

Ne­boj­ša Vu­ko­vić pod­se­ća da se u ta­ko­zva­noj Be­loj knji­zi Vla­de Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, pod na­slo­vom „Al­ban­ski te­ro­ri­zam i or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji”, ob­ja­vlje­noj sep­tem­bra 2003. go­di­ne, za ot­mi­cu i ubi­stvo ko­le­ge Kne­že­vi­ća sum­nji­či Be­kim Šu­ti, zva­ni Ni­ku, ko­man­dant spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce OVK pri ope­ra­tiv­noj zo­ni Ša­lja. Pre­ma istim iz­vo­ri­ma, ta je­di­ni­ca je ote­la Kne­že­vi­ća, od­ve­la ga u štab u se­lu Ošlja­ne. Mu­či­li su ga i ubi­li. Ove in­for­ma­ci­je do­sta­vlje­ne su pri­pad­ni­ci­ma Um­ni­ka. Ne sa­mo da Šu­ti ni­je is­pi­ti­van od stra­ne Um­ni­ka, već je pro­tiv njih do­bio pro­ces, ka­da se sa 40 svo­jih pot­či­nje­nih bes­prav­no use­lio u srp­ske sta­no­ve u ju­žnom de­lu Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce!

„Zastavom 128” u smrt

Alek­san­dar Si­mo­vić zva­ni Si­ma, no­vi­nar i pre­vo­di­lac, u av­gu­stu 1999. go­di­ne, ušao je ka­fić „Pi­ka­so” u cen­tru Pri­šti­ne. Se­deo je s pri­ja­te­ljem Al­ban­cem ka­da su u ka­fić ušla dva uni­for­mi­sa­na čo­ve­ka. Oni se ja­vlja­ju ga­zdi, po­tom šan­ke­ru, kao i Al­ban­cu ko­ji se­di sa Si­mo­vi­ćem. Iz­vo­de obo­ji­cu, pod iz­go­vo­rom da ih le­gi­ti­mi­šu. Al­ba­nac ko­ji je se­deo sa Si­mo­vi­ćem se vra­ća sam u ka­fić. Si­mo­vić od ta­da ni­ka­da ni­je vi­đen. Um­nik po­li­ci­ja po­či­nje, pa za­u­sta­vlja is­tra­gu, s obra­zlo­že­njem da ne­ma ni oče­vi­da­ca ni tra­go­va ot­mi­ce!

Slič­ne si­tu­a­ci­je po­na­vlja­ju se i u osta­lim slu­ča­je­vi­ma ne­sta­na­ka no­vi­na­ra na Ko­so­vu. Mar­jan Me­lo­na­ši, no­vi­nar Srp­ske re­dak­ci­je Ra­dio Ko­so­va, ne­stao je 9. sep­tem­bra 2000. go­di­ne u cen­tru Pri­šti­ne. Ušao je u na­ran­dža­sti tak­si u cen­tru gra­da. Nje­go­va maj­ka je pri­ja­vi­la slu­čaj Um­ni­ku i Me­đu­na­rod­nom ko­mi­te­tu Cr­ve­nog kr­sta. Iz Un­mi­ko­ve do­ku­men­ta­ci­je ko­ju je pro­ve­ra­la Sa­ve­to­dav­na ko­mi­si­ja UN za ljud­ska pra­va, kon­sta­tu­je se da Um­nik tek 2005. go­di­ne uno­si nje­gov slu­čaj u ba­zu po­da­ta­ka.

„Is­tra­ga je iz­o­sta­la upr­kos ve­ro­vat­no­ći da je reč o po­li­tič­ki mo­ti­vi­sa­nom na­si­lju”, is­ti­če se u do­ku­men­tu Sa­ve­to­dav­ne ko­mi­si­je UN. 

Ni ne­sta­nak Đu­ra Sla­vu­ja i Ran­ka Pe­re­ni­ća, no­vi­na­ra Ra­dio Pri­šti­ne, ni­je imao dru­ga­či­ji epi­log. Po­sled­nji put vi­đe­ni su 21. av­gu­sta 1998. go­di­ne, kad su kre­nu­li na no­vi­nar­ski za­da­tak ka ma­na­sti­ru Sve­ti Vra­či u Zo­či­štu, ka­ko bi na­pra­vi­li pri­ču o ote­tim mo­na­si­ma ko­ji su, po­sred­stvom Oeb­sa, oslo­bo­đe­ni iz za­ro­blje­ni­štva pri­pad­ni­ka OVK. Vo­ze­ći se „za­sta­vom 128” pla­ve bo­je upu­ti­li su se ka ni­šta­vi­lu!

Po­li­ti­ča­ri uoči sva­kih iz­bo­ra u svo­jim pro­gra­mi­ma obe­ća­va­ju da će re­ši­ti ubi­stva no­vi­na­ra. Ka­da do­đu na vlast re­zul­tat tih obe­ća­nja sa­dr­žan je u jed­noj re­če­ni­ci: „Ima po­ma­ka u is­tra­zi...” Da li je u pi­ta­nju ne­do­sta­tak po­li­tič­ke vo­lje ili ono dru­go, što ni­su ose­ća­li no­vi­na­ri ko­ji­ma su po­sve­će­ni ovi re­do­vi? To je strah.