Метак за реч

Ду­шан Ива­но­вић је за­у­ста­вио так­си код Зве­зди­ног ста­ди­о­на, 13. ју­на 1995. го­ди­не. Ње­гов не­ста­нак при­ја­вљен је по­ли­ци­ји тек 2. сеп­тем­бра. Но­ви­нар и уред­ник „При­вред­ног пре­гле­да”, ка­фан­ски по­бра­тим књи­жев­ни­ка Ми­о­дра­га Бу­ла­то­ви­ћа, ко­ји је дру­го­вао и с Да­ни­лом Ки­шом, на­гло се про­ме­нио ка­да је са­знао да је ње­го­ва мла­да ко­ле­ги­ни­ца Да­да Ву­ја­си­но­вић про­на­ђе­на мр­тва. Био је њен но­ви­нар­ски отац, мен­тор и при­ја­тељ, чо­век с ко­ји­ма је де­ли­ла лич­не и про­фе­си­о­нал­не тај­не. До та­да ду­хо­вит и прич­љив, по­стао је за­ми­шљен и упла­шен.

Куд је од­вео ми­сте­ри­о­зни так­си екс­пер­та за обо­је­ну ме­та­лур­ги­ју и ауто­мо­би­ли­зам ко­ји је, осим да­ра за еко­ном­ска пи­та­ња, по­се­до­вао и ли­те­рар­ни та­ле­нат, па је об­ја­вљи­вао не­ко­ли­ко при­ча у не­дељ­ним из­да­њи­ма „По­ли­ти­ке”, 1993. и 1994. го­ди­не? Ду­шан Ива­но­вић не по­сто­ји ни на Гу­гло­вом пре­тра­жи­ва­чу, ни­ти на спи­ску но­ви­нар­ских удру­же­ња о уби­је­ним и не­ста­лим но­ви­на­ри­ма. По­сто­ји са­мо у се­ћа­њи­ма ње­го­вих при­ја­те­ља. Је­дан од њих је „По­ли­ти­кин” но­ви­нар у пен­зи­ји Фе­рид Му­је­зи­но­вић ко­ји је у на­шем ли­сту 2005. го­ди­не об­ја­вио текст о Ива­но­ви­ћу. На­слов је био „Чо­век ко­ји ни­ком ни­је сме­тао”. Осим ду­го­го­ди­шњег при­ја­тељ­ства ко­је су па­жљи­во га­ји­ли, дво­ји­цу ста­рих бо­е­ма спа­ја­ло је још не­што. Ива­но­вић је био Да­дин пр­ви уред­ник у „При­вред­ном пре­гле­ду” ко­ји је пре­по­знао њен та­ле­нат, усме­ра­вао је, по­ли­рао ње­не ре­че­ни­це и био од оних учи­те­ља ко­ји су пре­но­си­ли зна­ња на мла­де, ам­би­ци­о­зне но­ви­на­ре. Фе­рид је био кућ­ни при­ја­тељ по­ро­ди­це Да­де Ву­ја­си­но­вић. 

„...Ауто­мо­би­ле је на­зи­вао ’ли­ме­ном ко­њи­цом’, а нај­сло­же­ни­је при­вред­не про­бле­ме сво­дио је на фуд­бал­ску игру, ко­ри­сте­ћи се фуд­бал­ском тер­ми­но­ло­ги­јом. Ка­да је, ме­ђу­тим, 8. апри­ла 1994. го­ди­не у свом ста­ну на­ђе­на мр­тва Да­да Ву­ја­си­но­вић, све се стр­мо­гла­ви­ло. Од­јед­ном је, као маг­не­том, по­чео да ску­пља стра­хо­ве. По­чео је ко­ле­га­ма да ша­пу­ће на уво и ка­да на ули­ци ни­је би­ло ни­јед­ног дру­гог жи­вог ство­ра. Сви ко­ји су му до­ла­зи­ли у су­рет го­во­рио је да же­ле да га упу­ца­ју по­сред че­ла...”, пи­сао је Фе­рид. 

Командант и локални босови

Ње­го­ва ко­лум­на у „По­ли­ти­ци” је је­ди­ни за­пис о Ива­но­ви­ће­вој суд­би­ни. Ни­је раз­ја­шње­но за­што је ње­гов не­ста­нак при­ја­вљен го­то­во три ме­се­ца ка­сни­је. Не­бој­ша Ву­ко­вић, на осно­ву све­до­че­ња ње­го­вих ко­ле­га, пи­ше да су у ме­ђу­вре­ме­ну, по­че­ле да сти­жу чуд­не до­ја­ве у ре­дак­ци­ју „При­вред­ног пре­гле­да”. 

– Ја­ви се не­ко на те­ле­фон се­кре­та­ри­ци ре­дак­ци­је и ка­же ка­ко се ја­вља уме­сто Ду­ша­на, јер је он мо­рао да ура­ди ре­пор­та­жу у Сла­во­ни­ји, о љу­ди­ма с ра­ти­шта. За три да­на, опет, не­ко по­зи­ва ре­дак­ци­ју и ка­же да је Ду­шан оти­шао у ма­на­стир и да се вра­ћа на је­сен – при­ча Ву­ко­вић ко­ји је, пи­шу­ћи о не­бе­ској ре­дак­ци­ји, у ве­ли­кој ме­ри као из­вор ко­ри­стио тек­сто­ве об­ја­вље­не у „По­ли­ти­ци”. 

Про­шле су 22 го­ди­не. Ива­но­ви­ће­во те­ло ни­је про­на­ђе­но. Ни­је по­зна­то где је иза­шао из так­си­ја и шта је по­том учи­нио, или шта су с њим учи­ни­ли! По ње­му се ве­ро­ват­но не­ће на­зва­ти ни­јед­на ма­ла ули­ца у пред­гра­ђу. Тек­сто­ви ко­је је пи­сао оста­ће за­гу­бље­ни у хр­пи ста­ре но­ви­нар­ске до­ку­мен­та­ци­је.

Слу­ча­је­ви уби­ста­ва Да­де Ву­ја­си­но­вић, Слав­ка Ћу­ру­ви­је и Ми­ла­на Пан­ти­ћа су тек­тон­ски уз­др­ма­ли Ср­би­ју. Ка­ко њи­хо­ве тра­гич­не смр­ти, та­ко и не­ре­ша­ва­ње слу­ча­је­ва до да­на да­на­шњег. Да­да је у „Ду­ги” опи­си­ва­ла тај­не гра­ђан­ског ра­та де­ве­де­се­тих и ње­го­ве уче­сни­ке. Ка­ко ко­ман­дан­те, та­ко фо­ли­ран­те и шпе­ку­лан­те. Слав­ко је во­дио ти­ра­жни та­бло­ид „Днев­ни те­ле­граф” и ути­цај­ни по­ли­тич­ки ма­га­зин „Евро­пља­нин”, уру­ша­ва­ју­ћи та­да­шњи по­ре­дак Ми­ло­ше­ви­ће­ве јав­не и тај­не вла­сти, пре­ра­ста­ју­ћи од вла­сни­ка и уред­ни­ка но­ви­на у по­ли­тич­ку фи­гу­ру, до­стој­ну да ста­не на цр­ту и са­мом Сло­би.

Ми­лан Пан­тић, до­пи­сник „Ве­чер­њих но­во­сти” из Ја­го­ди­не, у ис­тра­жи­вач­ким тек­сто­ви­ма пи­сао је о сум­њи­вим ком­би­на­ци­ја­ма ло­кал­них бо­со­ва у По­мо­ра­вљу, ка­ко пре та­ко и по­сле 5. ок­то­бра, чи­ме је раз­об­ли­чио пре­о­вла­ђу­ју­ће ве­ро­ва­ње да ће тек усто­ли­че­не де­мо­крат­ске вла­сти уве­сти чед­ност не са­мо у по­ли­ти­ку, већ и у ве­ли­ке по­сло­ве.

И сва­ко од њих тро­је је ве­ро­вао да су тек­сто­ви ко­је об­ја­вљу­ју или но­ви­не ко­је уре­ђу­ју њи­хо­ва нај­ве­ћа за­шти­та од осве­те ли­ко­ва из сфе­ре там­не стра­не мо­ћи ко­је су они осве­тља­ва­ли пред Ср­би­ма.

Да ли, ка­ко твр­ди Ву­ко­вић, до­си­јеа њи­хо­вих слу­ча­је­ва тре­ба чи­та­ти од кра­ја, а не од по­чет­ка, ка­ко би се утвр­ди­ло да ли су њи­хо­ве на­сил­не смр­ти по­сле­ди­ца тек­сто­ва ко­је за­пра­во ни­су на­пи­са­ли?

Али по­ли­ти­ка, моћ, рат и но­ви­нар­ство на­ста­ви­ли су да се пре­пли­ћу, су­сре­ћу и су­ко­бе по ута­ба­ним ста­за­ма. По том пу­ту, 9. ок­то­бра 1991. го­ди­не, Зо­ран Ами­џић, уред­ник до­пи­сни­штва РТС-а из Шап­ца, сни­ма­тељ Бо­ра Пе­тро­вић, аси­стент сни­ма­те­ља Де­јан Ми­ли­ће­вић и Сре­тен Илић, уред­ник у Ра­дио Шап­цу, во­зи­ли су се пу­тем Пе­три­ња–Гли­на. Из­ре­ше­та­ни су с 300 ме­та­ка. Пред­став­ни­ци удру­же­ња но­ви­на­ра по­вре­ме­но под­се­ћа­ју да ту­жи­ла­штва Ср­би­је и Хр­ват­ске ни­ка­да ни­су по­кре­ну­ла ис­тра­гу тог зло­чи­на и по­ред оби­ља до­ка­за. Је­дан од та­квих мо­же би­ти и чи­ње­ни­ца ко­ју је уочио УНС да су се осам да­на по­сле уби­ства по­да­ци из Ами­џи­ће­ве но­ви­нар­ске бе­ле­жни­це и до­ку­мен­та­ци­је ко­ју је имао код се­бе по­ја­ви­ли у хр­ват­ском ли­сту „Сло­бод­ни тјед­ник”.

У тек­сту под на­сло­вом „Пу­ца­ти на шпи­ју­не без за­у­ста­вља­ња”, из­ве­сно је да је аутор тек­ста Јо­ван Ку­бу­ра по­се­до­вао и ко­ри­стио при­ват­не Ами­џи­ће­ве ства­ри. Оста­је не­ја­сно да ли је би­ло ко­ја од вла­да­ју­ћих гар­ни­ту­ра у Бе­о­гра­ду до са­да по­ста­ви­ла пи­та­ње зва­нич­ни­ци­ма у За­гре­бу – да ли је хр­ват­ска др­жа­ва ика­да спро­ве­ла ис­тра­гу о уби­је­ним но­ви­на­ри­ма РТС-а?

На Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји од ав­гу­ста 1998. до сеп­тем­бра 2.000 го­ди­не уби­је­но је и не­ста­ло се­дам но­ви­на­ра и ме­диј­ских рад­ни­ка. Ни у јед­ном слу­ча­ју ни­су про­на­ђе­не уби­це и кид­на­пе­ри.

Љу­бо­мир Кне­же­вић је ра­дио је за при­штин­ско „Је­дин­ство” и био је до­пи­сник „По­ли­ти­ке”. Кре­нуо је код по­ро­дич­них при­ја­те­ља на сла­ву, на Ђур­ђев­дан 1999. го­ди­не. У ку­ћи уда­ље­ној три ки­ло­ме­тра од цен­тра Ву­чи­тр­на за­др­жао се до 18 ча­со­ва. По­здра­вио се с го­сти­ма на сла­ви. Ни­ка­да се ни­је вра­тио ку­ћи.

Не­бој­ша Ву­ко­вић под­се­ћа да се у та­ко­зва­ној Бе­лој књи­зи Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, под на­сло­вом „Ал­бан­ски те­ро­ри­зам и ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји”, об­ја­вље­ној сеп­тем­бра 2003. го­ди­не, за от­ми­цу и уби­ство ко­ле­ге Кне­же­ви­ћа сум­њи­чи Бе­ким Шу­ти, зва­ни Ни­ку, ко­ман­дант спе­ци­јал­не је­ди­ни­це ОВК при опе­ра­тив­ној зо­ни Ша­ља. Пре­ма истим из­во­ри­ма, та је­ди­ни­ца је оте­ла Кне­же­ви­ћа, од­ве­ла га у штаб у се­лу Ошља­не. Му­чи­ли су га и уби­ли. Ове ин­фор­ма­ци­је до­ста­вље­не су при­пад­ни­ци­ма Ум­ни­ка. Не са­мо да Шу­ти ни­је ис­пи­ти­ван од стра­не Ум­ни­ка, већ је про­тив њих до­био про­цес, ка­да се са 40 сво­јих пот­чи­ње­них бес­прав­но усе­лио у срп­ске ста­но­ве у ју­жном де­лу Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це!

„Заставом 128” у смрт

Алек­сан­дар Си­мо­вић зва­ни Си­ма, но­ви­нар и пре­во­ди­лац, у ав­гу­сту 1999. го­ди­не, ушао је ка­фић „Пи­ка­со” у цен­тру При­шти­не. Се­део је с при­ја­те­љем Ал­бан­цем ка­да су у ка­фић ушла два уни­фор­ми­са­на чо­ве­ка. Они се ја­вља­ју га­зди, по­том шан­ке­ру, као и Ал­бан­цу ко­ји се­ди са Си­мо­ви­ћем. Из­во­де обо­ји­цу, под из­го­во­ром да их ле­ги­ти­ми­шу. Ал­ба­нац ко­ји је се­део са Си­мо­ви­ћем се вра­ћа сам у ка­фић. Си­мо­вић од та­да ни­ка­да ни­је ви­ђен. Ум­ник по­ли­ци­ја по­чи­ње, па за­у­ста­вља ис­тра­гу, с обра­зло­же­њем да не­ма ни оче­ви­да­ца ни тра­го­ва от­ми­це!

Слич­не си­ту­а­ци­је по­на­вља­ју се и у оста­лим слу­ча­је­ви­ма не­ста­на­ка но­ви­на­ра на Ко­со­ву. Мар­јан Ме­ло­на­ши, но­ви­нар Срп­ске ре­дак­ци­је Ра­дио Ко­со­ва, не­стао је 9. сеп­тем­бра 2000. го­ди­не у цен­тру При­шти­не. Ушао је у на­ран­џа­сти так­си у цен­тру гра­да. Ње­го­ва мај­ка је при­ја­ви­ла слу­чај Ум­ни­ку и Ме­ђу­на­род­ном ко­ми­те­ту Цр­ве­ног кр­ста. Из Ун­ми­ко­ве до­ку­мен­та­ци­је ко­ју је про­ве­ра­ла Са­ве­то­дав­на ко­ми­си­ја УН за људ­ска пра­ва, кон­ста­ту­је се да Ум­ник тек 2005. го­ди­не уно­си ње­гов слу­чај у ба­зу по­да­та­ка.

„Ис­тра­га је из­о­ста­ла упр­кос ве­ро­ват­но­ћи да је реч о по­ли­тич­ки мо­ти­ви­са­ном на­си­љу”, ис­ти­че се у до­ку­мен­ту Са­ве­то­дав­не ко­ми­си­је УН. 

Ни не­ста­нак Ђу­ра Сла­ву­ја и Ран­ка Пе­ре­ни­ћа, но­ви­на­ра Ра­дио При­шти­не, ни­је имао дру­га­чи­ји епи­лог. По­след­њи пут ви­ђе­ни су 21. ав­гу­ста 1998. го­ди­не, кад су кре­ну­ли на но­ви­нар­ски за­да­так ка ма­на­сти­ру Све­ти Вра­чи у Зо­чи­шту, ка­ко би на­пра­ви­ли при­чу о оте­тим мо­на­си­ма ко­ји су, по­сред­ством Оеб­са, осло­бо­ђе­ни из за­ро­бље­ни­штва при­пад­ни­ка ОВК. Во­зе­ћи се „за­ста­вом 128” пла­ве бо­је упу­ти­ли су се ка ни­шта­ви­лу!

По­ли­ти­ча­ри уочи сва­ких из­бо­ра у сво­јим про­гра­ми­ма обе­ћа­ва­ју да ће ре­ши­ти уби­ства но­ви­на­ра. Ка­да до­ђу на власт ре­зул­тат тих обе­ћа­ња са­др­жан је у јед­ној ре­че­ни­ци: „Има по­ма­ка у ис­тра­зи...” Да ли је у пи­та­њу не­до­ста­так по­ли­тич­ке во­ље или оно дру­го, што ни­су осе­ћа­ли но­ви­на­ри ко­ји­ма су по­све­ће­ни ови ре­до­ви? То је страх.