Silom prilika nacionalista

Na evropskim kvalifikacijama u Nantu za 29. olimpijske igre u Pekingu najboljem srpskom stonoteniseru Aleksandru Karakaševiću (33 godine, 48. na svetskoj listi) nedostajali su „milimetri” do vize, a poslednju šansu imaće na svetskim kvalifikacijama u Budimpešti (8-11. maj). Dok je njegov otac Milivoje Karakašević – član nezaboravne reprezentacije – bio oličenje žestokog rada, on je sinonim za talenat.

Koji Vam je najbolji potez u životu?

– Pre bih mogao da kažem nešto o svojim najgorim potezima…

Zašto?

– Zato što sam napravio mnogo loših… Da se ne žalim baš previše, bilo je i dobrih poteza. Retko sam grešio kad su bile u pitanju neke važne odluke.

Da se vratimo na loše odluke…

– Prve svega, pogrešio sam što nisam više slušao tatu, što sam mu terao „kontru”, što sam ga, maltene, oterao iz reprezentacije... Ali, šta je tu je, različiti smo. Da sam prihvatio njegove savete bio bih mnogo bolji igrač.

Koje su još greške?

– Greška je i to što sam otišao u nemački Oksenhauzen u kojem sam propustio polovinu prve sezone. Krivo mi je što sam se tu mimoišao s Leom Amidžićem, jednim od najboljih stručnjaka na svetu, koji je otišao neposredno uoči mog dolaska. Trebalo je i ranije da odem u Nemačku.

Kad je bila prva ponuda iz Nemačke?

– Posle Svetskog prvenstva 1997. u Mančesteru, na kojem sam izbacio olimpijskog prvaka Liua Golijanga. Ali, ostao sam u Voždovcu.

Kako gledate na moderan sport?

– Izgubila se čar sporta. Otac mi je usadio ljubav prema reprezentaciji. Danas se 99 odsto dece bavi sportom iz dva sporedna razloga: ili da ne bi bila na ulici, ma šta to značilo, ili da bi se obogatila.

Ostaćete upamćeni kao osvajač „prvog srpskog zlata”, pre tri godine na Evropskom prvenstvu u Arhusu, u miksu s Litvankom Garkauskaite-Budijene.

– Neki mi to osporavaju, jer smo se u to vreme još zvali Srbija i Crna Gora, ali je činjenica da se prvo meni svirala himna „Bože pravde”.

Ko svojata tu čast?

– Mislim da veslači tvrde da su pre mene…

Šta mislite o politici u sportu? Recimo, o najavljenom bojkotu Olimpijskih igara?

– Za mene bi bilo dobro da Sarkozi naredi Francuzima da ne idu u Peking, jer bih se automatski kvalifikovao! Ma, šalim se... Moram da priznam da sam silom prilika postao nacionalista, jer ne mogu da prihvatim da smo samo mi uvek krivi za sve. Gde god kreneš tretiraju te kao nižu vrstu…

Problemi s putovanjem na takmičenja u inostranstvu?

– To je bio sastavni deo karijera moje generacije. Holandija, na primer, nije htela da nam izda vize za Pojedinačno svetsko prvenstvo 1999.

Vaš tretman u nemačkom prvoligašu Pliderhauzenu?

– Tamo sam i direktor, i trener, i igrač. Imao sam odličnu ponudu iz Rusije, ali sam je prepustio mom prijatelju Hrvatu Zoranu Primorcu, jer mi se nije išlo iz Pliderhauzena.

Šta je to tako privlačno u tom nemačkom mestašcetu?

– Pre svega, imam obavezu prema gazdi, bivšem stonoteniseru, koji mi je, kad sam mu rekao da imam ponudu od Rusa, rekao da bi se klub ugasio bez mene. Tu sam već sedam godina, imam sve što mi treba, pa mogu da igram i za nešto manje para nego što mi pripada.

Dokle u Pliderhauzenu?

– Još dve godine. Posle idem u Španiju ili Italiju, da igram do 38-39. godine.

Kome se divite u sportu?

– Iz mog sporta je to, pre svih, Valdner. Nisam ravnodušan ni kad gledam Federera, jer on sve izvodi tako lako i savršeno, kao da igra s pola snage. Ali, Đoković je trenutno bez premca. Svaka čast i Bubki, Džordanu, Maradoni, Kristijanu Ronaldu… Čujem da Ronaldo ima ponudu od Reala od 125 miliona evra. Kako igra i treba da ih uzme.

Da li Vam je Partizan ostao u srcu?

– Obožavam Partizan. Pojeo sam se živ što smo izgubili u četvrtfinalu evroliga i u košarci, gde su nas sudije ojadile, i u vaterpolu. Volim da gledam sve sportove. Kad sam u Beogradu odlazim na košarku, a u Nemačkoj više gledam fudbal. Gazda Pliderhauzena je igrao za Kikers iz Štutgarta, ali je veliki navijač Šalkea u kome je i neki faktor, dok ja navijam za Štutgart. Od Bajerna mi je muka: kupi sve one koji vrede i opet se muči.

Zašto Zemunci nikada ne kažu da su iz Beograda?

– To su dva sasvim različita mentaliteta. U Zemunu je kao u selu, svi se znamo, postoji solidarnost… Nema šanse da se ljudi iz sporta sretnu, a da se ne pozdrave…

Ko su poznati Zemunci u sportu?

– Dejan Stanković, Mateja Kežman, Rajko Jokanović, Mirko Nišević, moj otac…

Gde živite?

– Više sam u Beogradu nego u Nemačkoj. U Pliderhauzenu, 30 km od Štutgarta, živim kod gazde kluba Albrehta Gerita koji se bavi nekretninama. Njegovo troje dece je rasuto širom sveta, pa njemu i njegovoj ženi dođem kao sin.

Šta kažete na ovu sezonu?

– Ovo je moja najbolja sezona. Ali, nerviram se što nemam sreće sa žrebom…

Šta ne valja sa žrebom?

– U stonom tenisu, po mom mišljenju, ima svega šest-sedam vanserijskih igrača, a redosled ostalih je, pre svega, stvar sreće: od žreba do toga da li će na 10:10 da te strefi „svinja”.

Ko je kriv za nedavni poraz od Francuza Šile koji je bio ključna prepreka na putu do Pekinga?

– Prva dva seta sam dobio glatko sa po 11:3, a u trećem sam vodio sa 9:4. Ne znam kako se izvukao.

Tu sam baš imao dobar žreb...

Da li će Vam mnogo biti krivo ako ne odete u Peking?

– Neće. Bio sam u Atlanti 1996. i Atini 2004. Ne želim da idem na olimpijadu da bih video kako ona izgleda. Ako odem, pucaću na medalju. Realno, šanse za to bi bile male, ali nikad se ne predajem.

U Atini ste s Grujićem u dublu bili na korak od medalje?

– Ispali smo u četvrtfinalu od dubla iz Hongkonga za koji smo se baš spremali i zato to ne mogu da prebolim. U ovom mom sportu sve se vrti oko jednog jedinog poena…

Šta se događa s našim stonim tenisom?

– U reprezentaciji imamo ogroman problem. Selektor bi trebalo da pozove na pripreme petoricu najboljih i da se tu tempira forma i pravi taktika, a ne da uči igrače kako se servira, kako se udara bekhend i slično… Kod nas nema strategije u sportu. Budeš evropski prvak, svi te tapšu na nekim prijemima dva-tri dana, a onda te zaborave do nove medalje… Ne zna se koliko je stoni tenis težak, koliko u njemu ima rotacija, koliko se tu igra na ivici noža. Teniseru svi aplaudiraju kad napravi as, a tu igrač ima pravo i na drugi servis. A ja u stonom tenisu, ako ne vratim servis Samsonovu ili Kinezima tik iznad mrežice, sigurno ću dobiti lopticu u čelo.

Ko spada u onih šest-sedam vanserijskih igrača?

– U stonom tenisu ima četiri Federera iz Kine: Ma Lin, Vang Hao, Vang Lićin i Ma Long i dvojica iz Evrope: Vladimir Samsonov i Timo Bol, a uz njih stavljam i Korejca Oh Sana koji je po svom talentu možda i najbolji, ali ima neki problem u glavi, jer može da pobedi svakoga i od svakoga da izgubi. Predviđam da će Samsonov osvojiti zlato u Pekingu.

Zašto?

– Zato što od 2000. sve do skora nije pobedio nijednog Kineza iz vrha, a u poslednje vreme ih „taba” sve redom. Bol je favorit iz prikrajka. Kinezima će biti vrlo teško da osvoje zlato u singlu.

Najveća pohvala koju ste dobili u karijeri?

– Na zvaničnom sajtu ITTF se pojavila ocena da je moj bekhend najbolji na svetu svih vremena. Pamtim i jedan Valdnerov intervju na pet strana kad je na pitanje: „Ko je najtalentovaniji na svetu?” odgovorio kao iz topa: Aleksandar Karakašević.

Zašto onda niste u samom vrhu svetskog stonog tenisa?

– Razlog je i u meni i van mene. Slobodan Grujić i ja smo se rodili u pogrešno vreme. Kriza u zemlji je pojela naše četiri ključne godine, pa smo igrali mnogo manje nego što je trebalo. A i kad smo išli na takmičenja bilo je to mučenje: tri dana smo putovali do Brazila, na mađarskoj granici čekali po šest-sedam sati, spavali na aerodromu u Amsterdamu… Šteta što smo po raspadu zemlje ostali bez Primorca i što Lupuleskua nismo uvek imali u punom naponu…

Šta posle karijere?

– Voleo bih da ostanem u stonom tenisu, da pomognem Stonoteniskom savezu, ali ne i da radim s ljudima koji su danas u njemu…