Силом прилика националиста

На европским квалификацијама у Нанту за 29. олимпијске игре у Пекингу најбољем српском стонотенисеру Александру Каракашевићу (33 године, 48. на светској листи) недостајали су „милиметри” до визе, а последњу шансу имаће на светским квалификацијама у Будимпешти (8-11. мај). Док је његов отац Миливоје Каракашевић – члан незаборавне репрезентације – био оличење жестоког рада, он је синоним за таленат.

Који Вам је најбољи потез у животу?

– Пре бих могао да кажем нешто о својим најгорим потезима…

Зашто?

– Зато што сам направио много лоших… Да се не жалим баш превише, било је и добрих потеза. Ретко сам грешио кад су биле у питању неке важне одлуке.

Да се вратимо на лоше одлуке…

– Прве свега, погрешио сам што нисам више слушао тату, што сам му терао „контру”, што сам га, малтене, отерао из репрезентације... Али, шта је ту је, различити смо. Да сам прихватио његове савете био бих много бољи играч.

Које су још грешке?

– Грешка је и то што сам отишао у немачки Оксенхаузен у којем сам пропустио половину прве сезоне. Криво ми је што сам се ту мимоишао с Леом Амиџићем, једним од најбољих стручњака на свету, који је отишао непосредно уочи мог доласка. Требало је и раније да одем у Немачку.

Кад је била прва понуда из Немачке?

– После Светског првенства 1997. у Манчестеру, на којем сам избацио олимпијског првака Лиуа Голијанга. Али, остао сам у Вождовцу.

Како гледате на модеран спорт?

– Изгубила се чар спорта. Отац ми је усадио љубав према репрезентацији. Данас се 99 одсто деце бави спортом из два споредна разлога: или да не би била на улици, ма шта то значило, или да би се обогатила.

Остаћете упамћени као освајач „првог српског злата”, пре три године на Европском првенству у Архусу, у миксу с Литванком Гаркаускаите-Будијене.

– Неки ми то оспоравају, јер смо се у то време још звали Србија и Црна Гора, али је чињеница да се прво мени свирала химна „Боже правде”.

Ко својата ту част?

– Мислим да веслачи тврде да су пре мене…

Шта мислите о политици у спорту? Рецимо, о најављеном бојкоту Олимпијских игара?

– За мене би било добро да Саркози нареди Французима да не иду у Пекинг, јер бих се аутоматски квалификовао! Ма, шалим се... Морам да признам да сам силом прилика постао националиста, јер не могу да прихватим да смо само ми увек криви за све. Где год кренеш третирају те као нижу врсту…

Проблеми с путовањем на такмичења у иностранству?

– То је био саставни део каријера моје генерације. Холандија, на пример, није хтела да нам изда визе за Појединачно светско првенство 1999.

Ваш третман у немачком прволигашу Плидерхаузену?

– Тамо сам и директор, и тренер, и играч. Имао сам одличну понуду из Русије, али сам је препустио мом пријатељу Хрвату Зорану Приморцу, јер ми се није ишло из Плидерхаузена.

Шта је то тако привлачно у том немачком месташцету?

– Пре свега, имам обавезу према газди, бившем стонотенисеру, који ми је, кад сам му рекао да имам понуду од Руса, рекао да би се клуб угасио без мене. Ту сам већ седам година, имам све што ми треба, па могу да играм и за нешто мање пара него што ми припада.

Докле у Плидерхаузену?

– Још две године. После идем у Шпанију или Италију, да играм до 38-39. године.

Коме се дивите у спорту?

– Из мог спорта је то, пре свих, Валднер. Нисам равнодушан ни кад гледам Федерера, јер он све изводи тако лако и савршено, као да игра с пола снаге. Али, Ђоковић је тренутно без премца. Свака част и Бубки, Џордану, Марадони, Кристијану Роналду… Чујем да Роналдо има понуду од Реала од 125 милиона евра. Како игра и треба да их узме.

Да ли Вам је Партизан остао у срцу?

– Обожавам Партизан. Појео сам се жив што смо изгубили у четвртфиналу евролига и у кошарци, где су нас судије ојадиле, и у ватерполу. Волим да гледам све спортове. Кад сам у Београду одлазим на кошарку, а у Немачкој више гледам фудбал. Газда Плидерхаузена је играо за Кикерс из Штутгарта, али је велики навијач Шалкеа у коме је и неки фактор, док ја навијам за Штутгарт. Од Бајерна ми је мука: купи све оне који вреде и опет се мучи.

Зашто Земунци никада не кажу да су из Београда?

– То су два сасвим различита менталитета. У Земуну је као у селу, сви се знамо, постоји солидарност… Нема шансе да се људи из спорта сретну, а да се не поздраве…

Ко су познати Земунци у спорту?

– Дејан Станковић, Матеја Кежман, Рајко Јокановић, Мирко Нишевић, мој отац…

Где живите?

– Више сам у Београду него у Немачкој. У Плидерхаузену, 30 км од Штутгарта, живим код газде клуба Албрехта Герита који се бави некретнинама. Његово троје деце је расуто широм света, па њему и његовој жени дођем као син.

Шта кажете на ову сезону?

– Ово је моја најбоља сезона. Али, нервирам се што немам среће са жребом…

Шта не ваља са жребом?

– У стоном тенису, по мом мишљењу, има свега шест-седам вансеријских играча, а редослед осталих је, пре свега, ствар среће: од жреба до тога да ли ће на 10:10 да те стрефи „свиња”.

Ко је крив за недавни пораз од Француза Шиле који је био кључна препрека на путу до Пекинга?

– Прва два сета сам добио глатко са по 11:3, а у трећем сам водио са 9:4. Не знам како се извукао.

Ту сам баш имао добар жреб...

Да ли ће Вам много бити криво ако не одете у Пекинг?

– Неће. Био сам у Атланти 1996. и Атини 2004. Не желим да идем на олимпијаду да бих видео како она изгледа. Ако одем, пуцаћу на медаљу. Реално, шансе за то би биле мале, али никад се не предајем.

У Атини сте с Грујићем у дублу били на корак од медаље?

– Испали смо у четвртфиналу од дубла из Хонгконга за који смо се баш спремали и зато то не могу да преболим. У овом мом спорту све се врти око једног јединог поена…

Шта се догађа с нашим стоним тенисом?

– У репрезентацији имамо огроман проблем. Селектор би требало да позове на припреме петорицу најбољих и да се ту темпира форма и прави тактика, а не да учи играче како се сервира, како се удара бекхенд и слично… Код нас нема стратегије у спорту. Будеш европски првак, сви те тапшу на неким пријемима два-три дана, а онда те забораве до нове медаље… Не зна се колико је стони тенис тежак, колико у њему има ротација, колико се ту игра на ивици ножа. Тенисеру сви аплаудирају кад направи ас, а ту играч има право и на други сервис. А ја у стоном тенису, ако не вратим сервис Самсонову или Кинезима тик изнад мрежице, сигурно ћу добити лоптицу у чело.

Ко спада у оних шест-седам вансеријских играча?

– У стоном тенису има четири Федерера из Кине: Ма Лин, Ванг Хао, Ванг Лићин и Ма Лонг и двојица из Европе: Владимир Самсонов и Тимо Бол, а уз њих стављам и Корејца Ох Сана који је по свом таленту можда и најбољи, али има неки проблем у глави, јер може да победи свакога и од свакога да изгуби. Предвиђам да ће Самсонов освојити злато у Пекингу.

Зашто?

– Зато што од 2000. све до скора није победио ниједног Кинеза из врха, а у последње време их „таба” све редом. Бол је фаворит из прикрајка. Кинезима ће бити врло тешко да освоје злато у синглу.

Највећа похвала коју сте добили у каријери?

– На званичном сајту ИТТФ се појавила оцена да је мој бекхенд најбољи на свету свих времена. Памтим и један Валднеров интервју на пет страна кад је на питање: „Ко је најталентованији на свету?” одговорио као из топа: Александар Каракашевић.

Зашто онда нисте у самом врху светског стоног тениса?

– Разлог је и у мени и ван мене. Слободан Грујић и ја смо се родили у погрешно време. Криза у земљи је појела наше четири кључне године, па смо играли много мање него што је требало. А и кад смо ишли на такмичења било је то мучење: три дана смо путовали до Бразила, на мађарској граници чекали по шест-седам сати, спавали на аеродрому у Амстердаму… Штета што смо по распаду земље остали без Приморца и што Лупулескуа нисмо увек имали у пуном напону…

Шта после каријере?

– Волео бих да останем у стоном тенису, да помогнем Стонотениском савезу, али не и да радим с људима који су данас у њему…