Most kao sudbina

Priča o Mostaru je priča o mostu, bilo da je reč o turskim subašama, bilo devojkama iz grupe „Mostarske kiše”. Vekovima je stari most opstajao, spajajući u kotlini dve obale plahovite, opasne i lepe reke. Neretva je bujala i opadala, grad uz most neprekidno je rastao, a Mostar bez starog kamenog mosta nije mogao biti Mostar kakvog smo ga svi poznavali. U prošlosti gazili su most i kazandžije i kožari, i kalfe i trgovci, pesnici i vojnici, muslimani, Hrvati i Srbi vekovima su prelazili sa jedne obale na drugu. Kao dečaci Mostarci su sanjali da se jednog dana popnu na ogradu i pred zadivljenim pogledima okupljenog sveta majstorski, elegantno skoče u Neretvu, dokazujući da su postali muškarci. Oni najsmeliji na glavu, „lastu”, oni manje vešti na noge. A trebalo je biti precizan i pogoditi mesto ispod mosta gde je odgovarajuća dubina, jer odmah pored su kamene hridi.

Na mostu su se rađale ljubavi, ali i umirale. Onda je došao rat i ludaci nisu poštedeli ni ljude u Mostaru, a ni njihov most. Danima je tužno stajao nalik na strašilo, obavijen krpama, starim automobilskim gumama i letvama, ne bi li ga barem to sačuvalo od rušenja, od pogodaka granata i raketa. Nije vredelo, srušio ga je diplomirani umetnik sa činom hrvatskog generala. Onako, umetnički, kao pravi dramaturg. I još sve to snimio kamerom.

I sada sud u Hagu kaže da je stari kameni most bio legitiman vojni cilj. Jer su preko njega mogli da prelaze vojnici, Hrvati ili muslimani. Tenkovi i kamioni sigurno ne. Sud u Hagu, koji treba da doprinese pomirenju, zbližavanju i zajedništvu nekadašnje braće, aminuje rušenje mosta koji ih je nekada spajao...

Bosna i Hercegovina bila je Jugoslavija u malom. Tako se uvek govorilo, time su se u BiH i ponosili. Procenjivalo se da bi raspad SFRJ najkrvavije mogao da se odigra upravo u toj centralnoj jugoslovenskoj republici. Sve se znalo, a ipak dogodilo se. Prema popisu stanovništva iz 1991. BiH je imala 4.354.911 stanovnika, i to 43,7 odsto  muslimana, 31,3 odsto Srba, 17,3 odsto Hrvata i 7,6 odsto Jugoslovena, od kojih su najvećim delom bili Srbi, ili deca iz mešovitih brakova.

Rat ne počinje prvim metkom, uostalom to i nije presudno značajno, rat je izbio onog trenutka kada je političkom voljom muslimanskog i hrvatskog vođstva poništen princip ravnopravnosti triju konstitutivnih naroda u BiH, odbačen konsenzus, kao ranije dogovoreni i jedini demokratski način odlučivanja o vitalnim pitanjima političkog organizovanja u uslovima dubokih međunacionalnih podela. Rat je izbio u BiH kada je praktično suspendovan parlamentarni život, čime je ceo jedan narod, Srbi, „isključen iz igre” i grubo lišen mogućnosti da se političkim sredstvima ravnopravno bori za ostvarenje svojih osnovnih prava. Ako danas bošnjački političari u Sarajevu tvrde da je u BiH do Dejtona važio ustav SR BiH, onda je morao da važi i princip konstitutivnosti i konsenzusa sva tri naroda. Jer, po ustavu SR BiH, ta BiH nije bila unitarna i još manje građanska država, već Socijalistička republika BiH, a svi ustavni projekti stvaranja nekakve građanske i unitarne BiH, na čemu su insistirali muslimani-Bošnjaci, a u početku iz taktičkih razloga i Hrvati, imali su za cilj obezbeđenje državno-pravnog okvira za vlastitu dominaciju, pre svega nad Srbima u BiH. Konstitutivnost Srba u SR Hrvatskoj i u SR BiH upravo je i bila uneta u  ustave tih republika da ne bi došlo do nacionalnog nadglasavanja. Nema konstitutivnosti, eto nama rata.

Šestog i sedmog maja 1991. u Zagrebu na tajnoj sednici Saveta za narodnu obranu, prisustvovali su Stjepan Kljujić, predsednik HDZ BiH, i Muhamed Čengić, lider SDA, razmatrano je prisajedinjenje BiH Hrvatskoj, a već 25. maja 1991. formiran je Glavni odbor za obranu muslimana na nivou SFRJ u čiji su sastav ušli između ostalih i Alija Izetbegović, Muhamed Čengić, Salem Šabić, Irfan Ajanović, Sulejman Ugljanin, Rusmir Mahmutčehajić. Počinje ilegalno formiranje i naoružavanje muslimanskih „zelenih beretki” i „Patriotske lige”. To je još 1991. godina kada Srbi u BiH još veruju u Jugoslaviju. Na mitinzima u gradovima BiH u čvor su zajedno vezane zastave SDA i HDZ-a. U nekim gradovima i zastave Saudijske Arabije.

Alija Izetbegović u svojoj knjizi „Islamska deklaracija”, koja je objavljena 1988. između ostalog piše: „Naš cilj je islamizacija muslimana, naš put je verovati i boriti se. Islam nije samo religija. Prvi i najvažniji zaključak jeste nepomirljivost islamskih i neislamskih sistema. Nema mira i koegzistencije između islamske vere i neislamskih društvenih i političkih institucija. Država mora da predstavlja izraz muslimanskih koncepata i religije. Kada budemo imali 52 odsto stanovništva u državi imaćemo islamsku državu. To je ono za šta ću se boriti”. Alija Izetbegović je u SFRJ osuđen na zatvor zbog pripadanja fundamentalističkoj organizaciji „Fida Ivan-e Islam”, i kao autor manifesta kojim se zalagao za rušenje SFRJ.

Gospodo u Sarajevu i u Mostaru, zdušno ste rušili SFRJ, i Hag vam je baš na dan SFRJ napisao novu istoriju. Tražili ste, imate...