Don Đovani bi danas uživao u mobingu

– Mocartov „Don Đovani” je jedno od dramski najkompleksnijih dela koje neka operska kuća može da ima na repertoaru. Pritisak tokom rada bio je veliki jer je trebalo biti na visini zadatka obe večeri, otpevati dve premijere! Inače, nema velikih razlika između ta dva izvođenja, režija je identična i na jednoj i na drugoj sceni, a scenografija i akustika razlikuju se minimalno – kaže Andrić.

„Don Đovani” ima podnaslov „Kažnjeni razvratnik”, a vi pevate ulogu čoveka koji ne bira sredstva da ostvari lična zadovoljstva. Koliko psihološki profil Don Đovanija odgovara vremenu u kom živimo?

Reditelj Alberto Triola je postavio neuobičajen zadatak. Don Đovani u ovoj produkciji nije tipičan raskalašni zavodnik na koga smo navikli, već više manipulator, „gospodar igračaka” koji spretno upravlja drugim likovima koristeći njihove slabosti i mane ili pak vrline, ako mu i to odgovara. Akcenat je pomeren sa njegovog fizičkog zadovoljstva ka demonstraciji intelektualne moći. Kada tako posmatramo odnose između likova, onda su ove ideje još bliže današnjem vremenu. Tada je prisilno zavođenje i loš tretman kroz koji prolazi Zerlina, koja (u ovoj produkciji) radi kao čistačica kod Don Đovanija, čist primer modernog mobinga.

Šta je novo ponudio trio italijanskih umetnika: reditelj Triola, scenograf Santi i dirigent Boemi?

Scenografija je u skladu sa režijom moderna i jednostavna, sa efektnim rešenjima. Sve vreme smo okruženi ogledalima kao vodećim motivom i sredstvom za razotkrivanje onoga što je ispod površine svakog od likova. Naravno, sam Don Đovani se jedini nikada ne ogleda u njima, ne suočava se sa svojim likom, sve do samog kraja predstave i svog neizbežnog kraja. Dirigent Marko Boemi je svetsko muzičko ime i mislim da će ostaviti jak pečat na ovu produkciju, a svojim radom i znanjem inspirisao je pevače i orkestar da daju sve od sebe.

Priča o Don Đovaniju, tačnije Don Žuanu, inspirisala je mnoge, a ovu Mocartovu operu je u svom eseju pominjao i filozof Seren Kjerkegor, kao i Bernard Šo. Šta je u njoj tako neodoljivo?

Don Žuan intrigira autore kroz vekove. Potpuni nedostatak savesti mu, uz svest o pripadanju višoj, vladajućoj klasi daje za pravo da čini to što čini i da misli da može da prođe nekažnjeno. Osim što je jedno od najgenijalnijih muzičkih dela ikada napisanih, Mocartova opera svakog gledaoca uvlači u svoju mrežu intriga, zavisti, ljubomore, moralnih načela, klasnih razlika, vere, religijske ideje pokajanja... Mrzeće ga i osuđivati ili će mu jednostavno zavideti na tom nedostatku savesti bez koje se, bar prividno, lepše i lakše ide kroz život.

Don Đovani na kraju ne želi da se pokaje zbog svojih grehova, ali i kada bi poželeo da li bi to mogao?

Naravno da ne želi da se pokaje, on i ne veruje da čini išta loše. Iz tog ugla i jeste nemoguće naći dramsko rešenje u kom se on na kraju kaje i odlazi na nebo umesto u grotlo, koje se otvara ispod njega. Filozofske i religijske misli na tu temu, da li je pokajanje zaista moguće, dobrano bi prevazišle ovaj intervju.

Volim da mislim o Don Žuanu kao o velikom, hirovitom detetu koje jednostavno misli da može da ima sve što poželi. To je dosta blaža verzija od Molijerovog Don Žuana, inspirisanog legendarnim Don Huanom, koji je svesno podao i pokvaren kroz celu dramu. Tako verovatno sebi nalazim glumačko opravdanje i pokušavam da „branim” svoj lik. Reditelj Triola predstavu završava mračno, scenom Don Đovanijeve smrti i bez apoteoze koja inače sledi nakon nje (i služi da pokaže da dobro uvek pobeđuje), rešenje koje se često primenjivalo kroz istoriju opere. Po mnogima je to finale, dramaturški antiklimaks.

Kakvi vas umetnički izazovi očekuju tokom ove sezone?

Uz tekući repertoar u kome nastupam u Narodnom pozorištu i Madlenijanumu najavljena je i obnova Rosinijeve „Pepeljuge”, planirana na proleće u nacionalnom teatru, u istoj, sada već davno postavljenoj režiji Jagoša Markovića. Raduje me povratak ove predstave, koja je istinski pomerila granice operskih produkcija na našim prostorima.