Opominjuća godišnjica

Uz šolju kafe i sveže pecivo, ili uz zelene jabuke i voćne sokove, u obavezno svetlim tonovima scenografije koja podseća na dnevnu sobu – sa klub garniturama, knjigama, slikama, keramičkim vazama… obraćaju se gledalištu svakoga jutra ljubazni TV voditelji. Kad već vesti koje saopštavaju nisu naročito prijatne, od onih političkih do onih komunalnih, bar da ne bude mrgodnih lica sa znakovima malodušnosti. Trud da građanstvu dan počne što prijatnije i da se proizvede koliko-toliko dobro raspoloženje zarad narodnog uverenja da se po jutru dan poznaje, primetno je u Jutarnjim programima svih televizija.

RTS, B 92, Foks, Enter, Avala. Pink… slično su zamislili i postavili svoje emisije. Ista im je struktura, neminovno i isti sadržaj. Pre svega su informativne, s težištem na takozvanim servisnim informacijama. Svuda se velika pažnja poklanja vremenskoj prognozi, svuda se prelistavaju dnevne novine, sve češće se i rečju i slikom odlazi u druge gradove, u program se redovno uključuju dopisnici. A onda se raščlanjuje neka aktuelna tema i, kroz razgovor s gostima, pretresa neki događaj.

Prvog dana ove nedelje B 92 vratio se događaju od pre devet godina i temi koja je još otvorena: ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, urednika „Dnevnog telegrafa” i „Evropljanina”, i činjenici da ni izvršioci ni nalogodavci zločina još nisu otkriveni. O tome je govorio Dragan Bujošević, novinar „Nina” i autor emisije „Nije srpski ćutati”. Ubedljivo navodeći gde istraga zapinje i ko bi mogao da doprinese razrešenju slučaja, podsetio je da pretnji i zastrašivanja novinara ima i danas.

Opominjuću godišnjicu 11. aprila nisu vestima zaobišle ni druge TV kuće, ali se čini da ugroženost profesije sami novinari ne ističu dovoljno uporno, da nedovoljno energično štite svoja profesionalna prava. Ako napadi na život još i izazivaju snažnu trenutnu reakciju, izostaje temeljitije bavljenje manje opasnim pojavama, no ne manje zabrinjavajućim povodima. Nedavni štrajk novinara u Gračanici, recimo, i uopšte položaj kolega na Kosmetu, nije dovoljno zainteresovao beogradske elektronske medije. Kao ni odnosi sa privatnim vlasnicima, sindikalna zaštita novinara, eksploatacija honoraraca, autorska prava...

S obzirom na veličinu javnog medijskog prostora i na vreme koje odvajaju čak i za hobiste, poput ribolovaca ili aranžera cveća, čudno je da ni na jednom domaćem kanalu nema emisije koju bi novinari posvetili samima sebi.

A imalo bi se o čem` govoriti… Ukupno uzev – što reče Bujošević – može se danas mnogo toga reći, samo je pitanje kako postići da rečeno na nešto stvarno utiče i da nešto zaista promeni. Vredi pokušavati – i pro domo sua.