Kolika je nosivost ljudske duše

Da­ša je ima­la se­stru Na­ta­li­ju i bra­ću Bo­ri­sa i Alek­se­ja (sta­ri­je od se­be) i če­sto su se se­li­li jer im je otac Mi­ha­il Gon­ča­rov bio ofi­cir Car­ske voj­ske. Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja (1917) za­te­kla ih je u Je­ka­te­ri­no­sla­vu u Ukra­ji­ni (da­nas Dnje­pro­pe­trovsk) i tu je osta­la u sta­nu sa se­strom i maj­kom Ka­ta­ri­nom, jer su otac i bra­ća mo­ra­li u rat. Jed­nom je u nji­ho­vu tr­pe­za­ri­ju, iz ko­je su ma­lo pre to­ga iza­šle, uda­ri­la gra­na­ta. Ne­ko vre­me u sta­nu je ži­ve­lo i 15 voj­ni­ka, a za tri go­di­ne bo­rav­ka u gra­du su se 18 pu­ta sme­nji­va­le raz­ne voj­ne gru­pe: ke­ti­lo­ri, pe­tlju­rov­ci, mah­no­ov­ci, be­lo­gar­dej­ci (nji­ho­vi), bolj­še­vi­ci...

Na kra­ju su maj­ku od­ve­li u „čre­zvi­taj­ku”, mu­či­li­šte gde su ra­di­le sa­mo pla­će­ne ubi­ce, ali je na­go­vo­ri­la jed­nog ču­va­ra da je pu­sti, obe­ćav­ši mu mi­lost ako be­li po­be­de cr­ve­ne. Po­tom je s de­voj­ka­ma (Na­ta­li­ja 19, Da­ri­ja 16) te­ret­nim vo­zom sti­gla do No­vo­si­bir­ska, gde su hi­lja­de če­ka­le brod za od­la­zak iz za­pa­lje­ne Ru­si­je, kao je­di­nu na­du.

Na la­đi su pro­ve­le dva me­se­ca i naj­zad sti­gle do grč­kog ostr­va Lem­nos (spa­va­lo se na ze­mlji i pro­stir­ci od ode­la) i op­sta­le su po­la go­di­ne, ne čuv­ši ni­šta o Mi­ha­i­lu, Bo­ri­su i Alek­se­ju. No­vem­bra 1920, opet bro­dom, sti­gle su do So­lu­na a oda­tle, po ras­po­re­du, kre­nu­le u Kra­lje­vi­nu Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca gde ih je, u Alek­sin­cu, do­če­kao sre­ski na­čel­nik. To je već bo­lje, sle­de­ća tač­ka bi­la je So­ko­ba­nja gde su sve tri od­mah sme­šte­ne u go­sti­o­ni­cu. Tu se ne­ki sta­ri mo­mak ra­di že­nid­be za­ni­mao za Na­ta­li­ju.

Baš u to vre­me po­sled­nji be­lo­gar­dej­ci po­vla­či­li su se s Kri­ma i Kav­ka­za, me­đu nji­ma i Mi­ha­il Gon­ča­rov, a Ka­ta­ri­na je pre­ko Cen­tra za emi­gran­te u Be­o­gra­du sa­zna­la da su on i Bo­ris u Ti­te­lu, u Bač­koj, pa je brat ta­mo pre­veo i se­stre a Da­ri­ja se po­tom krat­ko ško­lo­va­la u Be­loj Cr­kvi, gde je ru­ska za­jed­ni­ca osno­va­la De­vo­jač­ki mar­jan­ski in­sti­tut. Svi Gon­ča­ro­vi, uklju­ču­ju­ći i Alek­se­ja, ne­kom sre­ćom, ob­re­li su se 1921. u Be­o­gra­du, gde je Na­ta­li­ja di­plo­mi­ra­la na me­di­ci­ni i uda­la se za ko­le­gu Alek­san­dra Bo­ka­re­va (Ju­ri­je­vog oca).

A Da­ša se u na­šoj pre­sto­ni­ci upi­sa­la na stu­di­je he­mi­je i uda­la za šu­mar­skog in­že­nje­ra Vla­di­mi­ra Re­bro­va, ali ni­su ima­li de­cu pa je bi­la na­ro­či­to ve­za­na za se­stri­nog si­na Ju­ri­ja. I ov­de su se 1944. po­ja­vi­li bolj­še­vi­ci, sa­da iz SSSR-a, a Re­br­o­vi su, go­di­na­ma pre to­ga stra­hu­ju­ći od ta­kvog su­sre­ta jer se mo­gao na­slu­ti­ti, iz Be­o­gra­da po­be­gli u hr­vat­ski Kar­lo­vac. Avaj, mo­ra­li su i oda­tle da utek­nu i to u Austri­ju, u lo­gor, gde ih je ži­vot raz­dvo­jio. Da­ša je usko­ro od Cr­ve­nog kr­sta do­bi­la vest da je njen su­prug po­gi­nuo ne­gde.

Udo­vi­ca je u lo­go­ru upo­zna­la ko­zač­kog ofi­ci­ra Ko­stu Šer­ba­ko­va, ko­ji je ta­ko­đe be­žao od ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta, uze­li su se ne­gde u se­ver­noj Ko­ru­škoj. A 1952, kad je ne­sreć­noj plem­ki­nji već bi­lo 49 go­di­na, bro­dom su či­tav me­sec plo­vi­li od Evro­pe do Nju­jor­ka i tu se skra­si­li. Da­ša se u tom ve­le­gra­du za­po­sli­la u fa­bri­ci ku­pa­ćih ko­sti­ma, tu osta­la do pen­zi­je, ste­kla pri­sto­jan stan i za­po­če­la no­vi ži­vot. Kad se Ko­sta pen­zi­o­ni­sao pre­se­li­li su se se­ver­ni­je, u Rič­mond u Mej­nu, gde je kli­ma bi­la na­lik ru­skoj. Tu su je Ju­rij i Ma­ri­ja Bo­ka­rev po­se­ti­li 1987. usa­mlje­nu, jer joj i dru­gi mu­že pre­mi­nuo ne­ku go­di­nu pre.

– Ni­ma­lo ni­je li­či­la na že­nu ko­ja je u ži­vo­tu ima­la to­li­ko te­ško­ća. Ži­ve­la je u jed­no­sprat­noj zgra­du u pe­to­sob­nom sta­nu, či­la u 84, uvek sprem­na da obi­đe­mo oko­li­nu i mno­ge mar­ke­te. Stan je ure­di­la s me­rom: na zi­du Da­ši­ne rad­ne so­be, le­vo od sto­la, sta­ja­la je fo­to­gra­fi­ja nje­nog dru­gog mu­ža s ko­le­ga­ma i ca­rem Ni­ko­la­jem Ro­ma­no­vim u sre­di­ni, a na su­prot­nom zi­du sli­ka gde je Ko­sta bio sa srp­skim kra­ljem Alek­san­drom Ka­ra­đor­đe­vi­ćem – ka­že Ma­ri­ja Bo­ka­rev za „Po­li­ti­ku”.

Tra­gič­na sud­bi­na ko­za­ka

Ma­ri­ja Bo­ka­rev iz Da­ši­nih pi­sa­ma po­seb­no iz­dva­ja be­le­ške o tra­gič­noj sud­bi­ni vi­še od 20.000 ru­skih ko­za­ka, ko­ji su na kra­ju Dru­gog svet­skog ra­ta be­ža­li iz SSSR-a jer su im Nem­ci obe­ća­li po­kra­ji­nu Fri­u­li u se­ver­noj Ita­li­ji. Sti­gli su no­se­ći stva­ri i go­ne­ći sto­ku, s hi­lja­du ko­nja i po­ne­kom ka­mi­lom. Ali upra­vo u vre­me nji­ho­vog pri­spe­ća Ne­mač­ka je ka­pi­tu­li­ra­la, ita­li­jan­ski par­ti­za­ni pro­te­ra­li su ih u Austri­ju.

A oda­tle En­gle­zi, ko­ji su tu za­vo­di­li red, pro­sle­di­li očaj­ni­ke na­zad, u So­vjet­ski Sa­vez, po spo­ra­zu­mu s Jal­te. Za­gr­lje­ni, mo­li­li su za spas, ali Ško­tlan­đa­ni su ih ras­te­ra­li ba­jo­ne­ti­ma, uba­ci­li u va­go­ne za tran­sport i za­ku­ca­li da­ske. Od ta­ko is­po­ru­če­nih 22.000 ko­za­ka, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i 3.000 sta­rih emi­gra­na­ta ko­ji su iz Ru­si­je po­be­gli 1917, a u Austri­ji se za­te­kli 28 go­di­na ka­sni­je, be­že­ći iz dr­ža­ve u dr­ža­vu, oko 4.000 ovih ne­sreć­ni­ka ipak je us­pe­lo da se spa­se u bes­pu­ću Al­pa i ko­li­ba­ma iz­me­đu Lin­ca i Del­za­ha.