Колика је носивост људске душе

Да­ша је има­ла се­стру На­та­ли­ју и бра­ћу Бо­ри­са и Алек­се­ја (ста­ри­је од се­бе) и че­сто су се се­ли­ли јер им је отац Ми­ха­ил Гон­ча­ров био офи­цир Цар­ске вој­ске. Ок­то­бар­ска ре­во­лу­ци­ја (1917) за­те­кла их је у Је­ка­те­ри­но­сла­ву у Укра­ји­ни (да­нас Дње­про­пе­тровск) и ту је оста­ла у ста­ну са се­стром и мај­ком Ка­та­ри­ном, јер су отац и бра­ћа мо­ра­ли у рат. Јед­ном је у њи­хо­ву тр­пе­за­ри­ју, из ко­је су ма­ло пре то­га иза­шле, уда­ри­ла гра­на­та. Не­ко вре­ме у ста­ну је жи­ве­ло и 15 вој­ни­ка, а за три го­ди­не бо­рав­ка у гра­ду су се 18 пу­та сме­њи­ва­ле раз­не вој­не гру­пе: ке­ти­ло­ри, пе­тљу­ров­ци, мах­но­ов­ци, бе­ло­гар­деј­ци (њи­хо­ви), бољ­ше­ви­ци...

На кра­ју су мај­ку од­ве­ли у „чре­зви­тај­ку”, му­чи­ли­ште где су ра­ди­ле са­мо пла­ће­не уби­це, али је на­го­во­ри­ла јед­ног чу­ва­ра да је пу­сти, обе­ћав­ши му ми­лост ако бе­ли по­бе­де цр­ве­не. По­том је с де­вој­ка­ма (На­та­ли­ја 19, Да­ри­ја 16) те­рет­ним во­зом сти­гла до Но­во­си­бир­ска, где су хи­ља­де че­ка­ле брод за од­ла­зак из за­па­ље­не Ру­си­је, као је­ди­ну на­ду.

На ла­ђи су про­ве­ле два ме­се­ца и нај­зад сти­гле до грч­ког остр­ва Лем­нос (спа­ва­ло се на зе­мљи и про­стир­ци од оде­ла) и оп­ста­ле су по­ла го­ди­не, не чув­ши ни­шта о Ми­ха­и­лу, Бо­ри­су и Алек­се­ју. Но­вем­бра 1920, опет бро­дом, сти­гле су до Со­лу­на а ода­тле, по рас­по­ре­ду, кре­ну­ле у Кра­ље­ви­ну Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца где их је, у Алек­син­цу, до­че­као сре­ски на­чел­ник. То је већ бо­ље, сле­де­ћа тач­ка би­ла је Со­ко­ба­ња где су све три од­мах сме­ште­не у го­сти­о­ни­цу. Ту се не­ки ста­ри мо­мак ра­ди же­нид­бе за­ни­мао за На­та­ли­ју.

Баш у то вре­ме по­след­њи бе­ло­гар­деј­ци по­вла­чи­ли су се с Кри­ма и Кав­ка­за, ме­ђу њи­ма и Ми­ха­ил Гон­ча­ров, а Ка­та­ри­на је пре­ко Цен­тра за еми­гран­те у Бе­о­гра­ду са­зна­ла да су он и Бо­рис у Ти­те­лу, у Бач­кој, па је брат та­мо пре­вео и се­стре а Да­ри­ја се по­том крат­ко шко­ло­ва­ла у Бе­лој Цр­кви, где је ру­ска за­јед­ни­ца осно­ва­ла Де­во­јач­ки мар­јан­ски ин­сти­тут. Сви Гон­ча­ро­ви, укљу­чу­ју­ћи и Алек­се­ја, не­ком сре­ћом, об­ре­ли су се 1921. у Бе­о­гра­ду, где је На­та­ли­ја ди­пло­ми­ра­ла на ме­ди­ци­ни и уда­ла се за ко­ле­гу Алек­сан­дра Бо­ка­ре­ва (Ју­ри­је­вог оца).

А Да­ша се у на­шој пре­сто­ни­ци упи­са­ла на сту­ди­је хе­ми­је и уда­ла за шу­мар­ског ин­же­ње­ра Вла­ди­ми­ра Ре­бро­ва, али ни­су има­ли де­цу па је би­ла на­ро­чи­то ве­за­на за се­стри­ног си­на Ју­ри­ја. И ов­де су се 1944. по­ја­ви­ли бољ­ше­ви­ци, са­да из СССР-а, а Ре­бр­о­ви су, го­ди­на­ма пре то­га стра­ху­ју­ћи од та­квог су­сре­та јер се мо­гао на­слу­ти­ти, из Бе­о­гра­да по­бе­гли у хр­ват­ски Кар­ло­вац. Авај, мо­ра­ли су и ода­тле да утек­ну и то у Аустри­ју, у ло­гор, где их је жи­вот раз­дво­јио. Да­ша је уско­ро од Цр­ве­ног кр­ста до­би­ла вест да је њен су­пруг по­ги­нуо не­где.

Удо­ви­ца је у ло­го­ру упо­зна­ла ко­зач­ког офи­ци­ра Ко­сту Шер­ба­ко­ва, ко­ји је та­ко­ђе бе­жао од ју­го­сло­вен­ских ко­му­ни­ста, узе­ли су се не­где у се­вер­ној Ко­ру­шкој. А 1952, кад је не­срећ­ној плем­ки­њи већ би­ло 49 го­ди­на, бро­дом су чи­тав ме­сец пло­ви­ли од Евро­пе до Њу­јор­ка и ту се скра­си­ли. Да­ша се у том ве­ле­гра­ду за­по­сли­ла у фа­бри­ци ку­па­ћих ко­сти­ма, ту оста­ла до пен­зи­је, сте­кла при­сто­јан стан и за­по­че­ла но­ви жи­вот. Кад се Ко­ста пен­зи­о­ни­сао пре­се­ли­ли су се се­вер­ни­је, у Рич­монд у Меј­ну, где је кли­ма би­ла на­лик ру­ској. Ту су је Ју­риј и Ма­ри­ја Бо­ка­рев по­се­ти­ли 1987. уса­мље­ну, јер јој и дру­ги му­же пре­ми­нуо не­ку го­ди­ну пре.

– Ни­ма­ло ни­је ли­чи­ла на же­ну ко­ја је у жи­во­ту има­ла то­ли­ко те­шко­ћа. Жи­ве­ла је у јед­но­спрат­ној згра­ду у пе­то­соб­ном ста­ну, чи­ла у 84, увек спрем­на да оби­ђе­мо око­ли­ну и мно­ге мар­ке­те. Стан је уре­ди­ла с ме­ром: на зи­ду Да­ши­не рад­не со­бе, ле­во од сто­ла, ста­ја­ла је фо­то­гра­фи­ја ње­ног дру­гог му­жа с ко­ле­га­ма и ца­рем Ни­ко­ла­јем Ро­ма­но­вим у сре­ди­ни, а на су­прот­ном зи­ду сли­ка где је Ко­ста био са срп­ским кра­љем Алек­сан­дром Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћем – ка­же Ма­ри­ја Бо­ка­рев за „По­ли­ти­ку”.

Тра­гич­на суд­би­на ко­за­ка

Ма­ри­ја Бо­ка­рев из Да­ши­них пи­са­ма по­себ­но из­два­ја бе­ле­шке о тра­гич­ној суд­би­ни ви­ше од 20.000 ру­ских ко­за­ка, ко­ји су на кра­ју Дру­гог свет­ског ра­та бе­жа­ли из СССР-а јер су им Нем­ци обе­ћа­ли по­кра­ји­ну Фри­у­ли у се­вер­ној Ита­ли­ји. Сти­гли су но­се­ћи ства­ри и го­не­ћи сто­ку, с хи­ља­ду ко­ња и по­не­ком ка­ми­лом. Али упра­во у вре­ме њи­хо­вог при­спе­ћа Не­мач­ка је ка­пи­ту­ли­ра­ла, ита­ли­јан­ски пар­ти­за­ни про­те­ра­ли су их у Аустри­ју.

А ода­тле Ен­гле­зи, ко­ји су ту за­во­ди­ли ред, про­сле­ди­ли очај­ни­ке на­зад, у Со­вјет­ски Са­вез, по спо­ра­зу­му с Јал­те. За­гр­ље­ни, мо­ли­ли су за спас, али Шко­тлан­ђа­ни су их рас­те­ра­ли ба­јо­не­ти­ма, уба­ци­ли у ва­го­не за тран­спорт и за­ку­ца­ли да­ске. Од та­ко ис­по­ру­че­них 22.000 ко­за­ка, ме­ђу ко­ји­ма је би­ло и 3.000 ста­рих еми­гра­на­та ко­ји су из Ру­си­је по­бе­гли 1917, а у Аустри­ји се за­те­кли 28 го­ди­на ка­сни­је, бе­же­ћи из др­жа­ве у др­жа­ву, око 4.000 ових не­срећ­ни­ка ипак је ус­пе­ло да се спа­се у бес­пу­ћу Ал­па и ко­ли­ба­ма из­ме­ђу Лин­ца и Дел­за­ха.