Problemi se, ipak, iznose iz kuće

Podaci Svetske zdravstvene organizacije ukazuju da svaki 15. stanovnik Evrope ima neki oblik depresivnog poremećaja. Istraživanje Instituta za javno zdravlje Srbije Batut i Ministarstva zdravlja iz 2013. godine ukazuju na sličan trend i kod nas. Deceniju unazad, tačnije 2006. godine 44 odsto stanovnika je ocenilo da je pod stresom, a taj procenat skočio je na 56,6 odsto 2013. godine, što je više od polovine stanovništva Srbije.

Simptome depresivnog poremećaja po istoj studiji, imalo je 5,3 odsto žena i 2,9 procenata muškaraca, a Jovana Trbojević, psiholog i psihoterapeut, za „Magazin” objašnjava kada je vreme da se potraži pomoć psihologa, šta se može očekivati od takve vrste pomoći.

1. Da li se psihička patnja može „izmeriti” i kada uopšte potražiti pomoć?

U medicinskoj i psihijatrijskoj praksi postoji kategorizacija mentalnih poremećaja, ali ono što je za jednu osobu patnja visokog intenziteta, za drugu može biti neprimetan događaj. Tako da se nivo patnje ne može izmeriti niti tačno proceniti i generalizovati na opštu populaciju. Svakoj osobi treba prići kao individui, te pružiti, pre svega, razumevanje. Pravi trenutak javljanja sam po sebi ne postoji, pošto su individualne procene koliko patnje osoba može (a nekada i želi) da podnese. Ipak, ono najbitnije jeste da se ukloni stigma, negativno obeležavanje samog postupka traženja pomoći stručnjaka.

2. Zbog kojih životnih situacija i problema bi trebalo potražiti pomoć psihologa i da li smo skloni da umanjujemo ili uveličavamo neki problem?

Ne postoji previše „mala” situacija zbog koje možemo tražiti pomoć. Cilj psihoterapije jeste da pomogne i poduči osobu kako da prevlada neprijatna osećanja i konflikte u sebi, ali i sa drugima, kako da samostalno funkcioniše, da se oslanja na svoje sposobnosti i bude zadovoljna svojim životom i sobom.

3. Zašto ljudi izbegavaju da potraže pomoć psihologa?

Kod nas je psiholog i dalje autsajder, neko ko ima magijske moći ili neko ko radi sa ludacima. Ove (i mnoge druge) predrasude su toliko ukorenjene da, uz onu našu narodnu krilaticu da se „problemi ne iznose iz kuće”, sprečavaju ljude da se jave psihologu u trenutku krize. Zašto bi bilo strašno potražiti pomoć kada patimo? Ili kada nismo zadovoljni svojim odnosima bilo na poslu ili kod kuće? Ako je opšti i zajednički cilj društva da se svaka osoba oseća zadovoljno i sposobno, onda odlazak kod psihologa treba da bude u rangu tehničkog pregleda automobila.

4. Da li osim tela može da se istroši i psiha i koliko starije osobe često posećuju psihologa?

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, 21 odsto osoba starijih od 80 godina ima simptome depresivnog poremećaja, uz druge emocionalne nestabilnosti. Ovo je ujedno posledica životnog doba u kojem se nalaze, ali i odnosa društva prema njima. Rad sa starijima je uvek inspirativan, morate biti kreativni, ali puni razumevanja, jer je sistem u kojem su oni živeli potpuno drugačiji od onog u kojem mi živimo. Zajednički jezik i empatija često otope prve linije odbrane starijih i pruže priliku da se savladaju krize u kojima se nalaze.

5. Šta je uopšte u moći psihologa?

Psiholog nije Draga Saveta, znači to nije neko ko će davati direktne savete. Psiholog vodi osobu kroz situaciju u kojoj se nalazi tako što joj, pre svega, pruža bezuslovnu podršku. Zajedno sa klijentom radi na razumevanju nastale situacije, položaju osobe, očekivanjima, strahovima, obrascima koji su samosabotirajući, sve u cilju osposobljavanja osobe da donese odluku, preboli gubitak, promeni posao i slično. Pristup u radu sa klijentom se oblikuje prema njegovim potrebama i individualnim karakteristikama. Postoje naravno i trenuci kada je nekome potrebna praktična pomoć – naučiti ga kako da se javno predstavi, ili vodi sastanak i tada je i sam rad psihologa usmeren na praktične postupke uz proradu osećanja koja se kriju iza toga.

6. Kako bliskim osobama u porodici možemo sugerisati da mu je potrebna pomoć psihologa?

Nikoga ne možete naterati da potraži pomoć, ukoliko sam nije spreman. Međutim, možete biti podrška i ponuditi informacije poput imena i prezimena psihologa ili neke specijalizovane psihološke radionice. Mnogi klijenti dođu jer ih je neko „naterao”, ali oni često ne ostaju na savetovanju jer izostaje unutrašnja odluka da se radi na problemu.

7. Koliko nas određuju pozitivne misli i pozitivan životni stav?

Najpoznatija rečenica „kakve su ti misli, takav ti je život” dobila je na snazi poslednjih nekoliko godina otkako je i pozitivna psihologija počela intenzivnije da se razvija. Pozitivne misli olakšavaju život i omogućavaju da vidimo različite opcije oko nas, ali one same po sebi kao mantra nisu dovoljne. Potreban je rad na unutrašnjem shvatanju sebe, sveta, prorada unutrašnjih konflikata, da bi to postala stabilna osobina.

8. Koliko možemo da sprečimo sindrom izgaranja na poslu ili da promenimo odnose koji ne zavise u velikoj meri od nas, već od spoljnih činilaca, koje smo skloni da tumačimo i kao „višu silu”?

Šefa ne možemo da promenimo, osim ako ne damo otkaz, ali ni to nije jednostavno rešenje, jer šta ako je i drugi šef isti? Ono što možemo da promenimo jeste način na koji doživljavamo šefa, neki odnos ili situaciju. To je ono što zavisi od nas, ali na neke druge faktore ne možemo da utičemo. Zato je važno da psiholog tokom savetovanja klijenta nauči da razlikuje stvari, koje su u ličnom domenu i stoga promenljive i one koje nisu. Nekad i promena ugla gledanja čini čuda. Ako sve prepustimo „višoj sili” stagniraćemo ili životariti umesto živeti.

9. Koliko psihički dugo čovek može da izdrži tempo u kojem mu radni dan traje 12 sati, spava pet časova, ne zadovoljava nikakve kulturne potrebe, i da li to ostavlja posledice?

Naravno da takav život vodi ka izolaciji, pre svega, a onda i do hroničnog nezadovoljstva. Mi smo socijalna bića: kontakt, povezanost, ljubav su nam neophodni. Kada smo primorani da zbog egzistencije lišimo sebe užitka koji primarno dolazi iz socijalnih druženja, dolazimo u stanje preispitivanja smisla sopstvenog života.

10. Gde potražiti pomoć psihologa i da li nam je za to obavezno potrebno mnogo novca?

Mnogi ne znaju da postoji veliki broj institucija koje nude besplatno savetovanje. Ljudima su dostupni centri i projekti usmereni na mentalno zdravlje stanovnika koji pružaju besplatnu pomoć. Takođe, državne institucije imaju psihologe i psihijatre, koji su tu da bi pružili podršku i pomoć pacijentima. Oni su stručno usmereni i kompetentni u svojoj oblasti rada i mogu i te kako pomoći. Kod nas je školski psiholog često kazna za učenika, što nikako ne bi smelo da bude slučaj. Naprotiv, psiholog u školi je prva instanca od koje mlada osoba može da traži i dobije pomoć i tako nauči da to nije sramota i nije znak „ludila”, već podrška koja će mu pomoći da savlada prepreke i izazove u životu. Apelujem na prosvetare i roditelje da školskog psihologa ne gledaju kao vaspitnu, već kao razvojnu meru, te da ohrabre učenike da potraže pomoć za rešavanje različitih životnih situacija.

„Trend” problemi u psihologiji

Delokrug rada psihologa se neznatno pomerio u vidu sve traženijih poslova u IT sektorima, u vidu rada u ljudskim resursima, kao i koučinga, koji dobija na popularnosti, jer se bavi razvojem veština poput prezentovanja, vođenja grupa, firmi itd. Savetovanje i psihoterapija, iako zaista efikasne i značajne za čoveka, i dalje su stigma i tabu u našoj zemlji. Postoji sve veća potreba za psihološkom podrškom, ali umesto da svi zajedno radimo na tome da takva pomoć bude dostupna što većem broju ljudi, nismo pobedili predrasude, pa reč „pomoć” neko doživljava kao sramotu – kaže Jovana Trbojević.