Inženjer u politici

Ali tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije nije dodala još nešto: ko se medija lati od medija pogine. Naročito kad ode s vlasti. Tu sudbinu je iskusio i Đilas. Od meteorskog uspona u srpskoj političkoj galaksiji na mestu predsednika Narodne kancelarije predsednika republike u mandatu Borisa Tadića, ministra za NIP i gradonačelnika Beograda pretvorio se u zvezdu padalicu. Oni mediji koji su ga veličali nisu se tada libili da ga rastrgnu i to su radio činili.

Kao diplomac beogradskog Mašinskog fakulteta, politiku je svodio na inženjerski posao, zanemarujući ideologiju, ali se njegov matematički program često kosio s racionalnošću. Iznenada se pojavljivao, a onda iznenada nestajao. Taman se pomisli da je van igre, a on vaskrsne kao predsednik KSS-a. Potom se, posle uspeha košarkaša i košarkašica, opet izgubi, ali se javi kao jedina opoziciona nada za staro mesto.

Nadajući se da će ponovo postati gradonačelnik, ovoga puta će morati da, osim matematike, savlada i alhemiju. Kao šef demokrata, izbacio je Vuka Jeremića iz stranke dok je Vuk bio predsedavajući Generalne skupštine UN. Sada mu je potrebna Jeremićeva podrška, kao i infrastruktura demokrata, čija su osećanja pomešana. Neki ne mogu očima da ga gledaju, nekima se opet priviđa u Starom dvoru.

Ali, most na Adi izgrađen u njegovom mandatu nije iluzija, kao ni besplatni udžbenici, pomoć porodiljama, trinaesta penzija, besplatna vantelesna oplodnja. Vladajuća koalicija tvrdi da je sve to pozavršavao zadužujući Beograđane za 1,2 milijarde evra. Posle seče platana u Bulevaru kralja Aleksandra prozvan je „drvosečom”. To mu je verovatno lakše palo od grafita koji je mogao da čita po zgradama dok je stolovao. Bilo je mnogo onih koji su ga prozvali „tajkunom”. Neprijatelje je sticao je geometrijskom progresijom, naročito među svojima, koje sada ujedinjuje. Slogan bi mogao da mu bude: „Vaskrsnem, jer znam kad da nestanem.”