Hašišari kao preteča Al kaide

Sa današnjeg stanovišta, asasini – srednjovekovni militantni šiiti, pripadnici sekte ismailista – preteča su bombaša samoubica, a njihov "Osama bin Laden" bio je Hasan el Saba (između 1034. i 1124). Veliki poglavar El Saba, nekada siromašni islamski veroučitelj, odmetnuo se 1090. godine od vlasti moćnog seldžučkog sultana Malik-šaha u planinsku tvrđavu Alamut na severozapadu Irana u nameri da ojača i obračuna se sa nadmoćnijim sunitima.

Ovaj samozvani prorok i Alahov izaslanik, lukav vojskovođa i opak čovek, regrutovao je robove u elitnu vojsku – fidaije, verske fanatike koji su slepo izvršavali njegova naređenja. Koristeći se vrhovnim načelom sekte ismailita "ništa nije istinito, sve je dopušteno", Hasan el Saba je kombinovanjem  vojničke obuke sa veronaukom, od uplašenih mladića koje je otkupljivao za sitan novac, stvorio nemilosrdne ratnike od čije je odlučnosti protivnike podilazila jeza. Legenda kaže da je svoje sledbenike opijao hašišom kako bi ih učvrstio u veri. Zbog toga su njegovi odredi smrti u literaturi poznati i kao hašišari.

Istorijski podaci kazuju da su asasini bili veoma uspešni u izvršavanju političkih ubistava i da su to radili uz veliki publicitet. Istakli su se ubistvom velikog vezira Nizama el Mulka. Krstaši i putopisci poput Marka Pola, a kasnije i istoričari, opisivali su pripadnike ove jeretičke islamske sekte kao izvanredno odane, koji su ginuli na mig svog gospodara. Bili su vešti u prerušavanju i dobro su poznavali strane jezike.

Zapadom su se vekovima, sve do današnjih dana, raspredale legende i mitovi o ovoj sekti, a dvadeseti vek ih je ustoličio kao preteče savremenog terorizma. Zahvaljujući raširenom mitu o neustrašivim sektašima, reč "asasinator" ušla je u novolatinski i druge jezike i pravnu terminologiju, a označava podstrekača mučkog ubistva.

Hasan el Saba, veliki vođa asasina, posle značajnih podela u okviru islama uspeo je i da ustanovi sopstveni ogranak ismailista u Iranu, sopstvenu zilotsku sektu. Širio je ismailitizam u Iranu, bio je proganjan, ali uspeo je da okupi sledbenike i osvoji Alamut. Predstavljao se kao spasilac naroda, propovedao religiju u kojoj su naglašene vrline, samokažnjavanje za prestup i pohvale za dobro vladanje. Pripadnicima sekte dozvoljavao je druženje samo sa asketama i religioznim muslimanima i upotrebu ispravnog jezika. Za svaki vid raskalašnog ponašanja predviđao je drakonske kazne.

Inicijacija ismailista podrazumevala je polaganje zakletve na lojalnost i bezgraničnu poslušnost, a veruje se da su mnoga potonja tajna društva preuzela ritualne obrede baš od ove sekte. Kršenje zakletve podrazumevalo je isključenje iz sekte, a njeni pripadnici su verovali da zbog nediscipline mogu ostati napušteni od Alaha. Ismailista, koji nije mogao da bude stariji od 40 godina, morao je biti pristojnog izgleda, psihički i fizički spreman, bez fizičkih nedostataka.

Proklamovani cilj ismailitizma bio je duhovni, ali asasini su postali poznati po političkim ubistvima. Verovali su da će ako poginu u borbi otići u raj, pa su zbog toga radosni odlazili u samoubilačke akcije. Voleli su publicitet, pogotovo ubistva petkom za vreme molitve u džamijama.

Osnovu njihovog učenja činila su vera u ezoterični značaj Kurana i vera u tadašnje nauke astronomiju i astrologiju, i svojevrstan neoplatonizam. Tražili su unutrašnje značenje u svetim tekstovima i drugačije su tumačili Kuran u odnosu na druge šiite, smatrajući da su samo oni sposobni da proniknu u tajne kosmosa preko Kurana.

Prema legendi koju je u romanu "Alamut" ispričao Vladimir Bartol (1903–1967), Hasan el Saba je svoje sledbenike omađijao klasičnom obmanom. Omamljivao ih je hašišom, a zatim ih, dok su oni još čvrsto spavali, prenosio u kraljevske vrtove izobilja do detalja uređene prema opisu raja kakav je zabeležen u Kuranu, gde su doživljavali neslućena hedonistička iskustva. Po povratku iz božanstvene psihodelije u sumornu stvarnost svakodnevice, poverovali su u božansku moć svog gospodara, koji poseduje ključeve rajskih vrata jer su se u to lično uverili. Od tada, ovozemaljski život nije im bio važan. Mučenička smrt u službi gospodara bilo je jedino o čemu su istinski maštali.

Mit o hašišarima i činjenice koje poznajemo o današnjim bombašima samoubicama – ratnicima džihada, zaista su slični .