Lještar, selo na koje su svi zaboravili

Dogodine, u školu će kao nov doći samo jedan – predškolac. Prvaka neće biti. Više ni romska deca ne pohađaju ovu srpsku školu. Idu, tu u selu, u albansku, ali, rekoše neki, dođu po potvrdu, pojave se nekoliko dana, a onda odu. Treba im potvrda za dečji dodatak koji daje država Srbija.

Nekada je u samom Strezovcu, bogatom i domaćinskom selu koje se oslanja na put ka Kosovskoj Kamenici, iz pravca Prištine i Novog Brda, bilo četiri stotine Srba. Od rata tek stotinak srpskih duša, skupljenih u Populancima, tu gde je i osmoletka i ambulanta u koju jednom nedeljno dolazi lekar. Medicinsku sestru, rekoše, ne šalju već dve godine. Neko je tako odlučio.

Imala je Mesna kancelarija Strezovce do 1999. godine u deset sela više hiljada Srba. Sada je ostalo u mahalama Jastrebac, Bare, Lještar, Boljevce i Carevce, u mešovitoj Denovići, tek stotinak. Počev od juna 1999. godine, dojučerašnje komšije Albanci proteruju Srbe iz Građenika, Vaganeša, Lještara, Oraovice… Evo, sada će 18 godina od kada to ne prestaje. Odlazi se grupno. Domove i vekovna ognjišta napuštaju mladi, ali za njima odlaze i stariji. Prvo put Kosovske Kamenice, a onda kud koji. Uglavnom u centralnu Srbiju. Strah se uvukao kad su ekstremni Albanci, sa kojima su mnogi po pola života proveli, počeli da pucaju, da pale plevnje i štale, a nisu prezali ni da se late noža. Masovno su Srbi iz Strezovca i okolnih sela krenuli u bežaniju kada je Albanac zaklao Blagoja Stankovića, kojem je tada bilo 60 godina, dok je čuvao stoku. Nađen je u lokvi krvi, na stepeništu osnovne škole, u koju sada idu albanska deca i Romi. Meštani svih obodnih sela koja se oslanjaju na Marevce, rodno selo Bedžeta Pacolija, listom krenuše u „tuđinu” da spasavaju živu glavu.

Krenusmo ka Vaganešu. Na desetom je kilometru od samog Strezovca, sa desne strane puta. Rekoše, ima jedna srpska duša.

Dok je terensko vozilo s teškom mukom grabilo ka selu, primetismo da se nijedan odžak ne puši. Sunce beše izgrejalo, ali zubato. Valjda s osojne strane, pa se činjaše kao da će proleće. Kad, tamo, nigde nikog! Pusto selo, zjape prazne kuće zarasle u korov. U korovu je i groblje. Saplićemo se o „ložnjake”, o trnove divljih ruža, o neobrane šipurke.

„Nekada”, govori Zoran Arsić, domar u školi, koji je sa bratom u velikoj familiji ostao u Strezovcu, „Vaganeš je bilo selo za primer. Kao i ostala kosovskokamenička sela, gde se u noć ustajalo, a u mrkli mrak legalo. Ambari puni žita, salaši kukuruza, na stotine grla krupne stoke i ovaca.” Pred crkvom smo Uspenja Presvete Bogorodice iz 13. veka. Zaključana beše, a ključ ne nađosmo. Smeštena u krilu stoletnih dubova, okuplja seljane Vaganeša na drugi dan Svete Trojice. Muk oko crkve. Ni ptica da proleti. Ovde više ni gavranovi gnezda ne svijaju.

Natkrilo se vedro, kao oko bistro nebo. Sneg se otopio.

Ćuteći krećemo put Lještara. Sela s druge strane Vaganeša tamo u prisoju. U ratu su do temelja sve srpske kuće zapaljene. Ostala samo jedna plevnja, sa koje su albanske komšije „poskidale baskije, al’ je ne zapališe”.

Makadamski put, blatnjav, klizav. Snega baš imaše. Moralo se i peške, jer uz tešku muku, iz poledice i snega, jedva se izgura vozilo koje je brektalo svom silinom.

Nekada je ovde bilo više od tri stotine Srba. Bilo bogato selo, nadaleko čuveni domaćini. Od 2002, kada je „Čović napravio 13 kuća, počeli smo da pristižemo”.

Pred nas izlaze Živka Stojanović (73) i Tomislav Canić (55), noseći punu kofu tek osušenog mesa. Dimi pušnjača.

„Tad, kad u junu zaklaše onog nesrećnika, svi listom izbegosmo. A danima pre su Šiptari pucali, udarali na nas iz svakojakog oružja, dolazili do pred vrata, pretili. Nismo hteli nikud. Ali, tek jednog jutra, svi ponešto prnja u kese i otidosmo. Mislili smo nakratko. Al’ drugačije beše pisano”, govori Živka, koja je sa mužem Blagojem, već 15 godina na svom imanju.

Priča, kad su se vratili, sve je još mirisalo na garež, na dim… Palili, priča, bez milosti.

Tomislav živi sa sinom Markom, koji ne može ni srpska, a ni kosovska dokumenta da dobije.

„Moje dete nigde nije upisano. Odlazio sam u Vranje, za izvod rođenih i državljanstvo sinu, a ona na šalteru, kako me vidi, samo što me ne bije. Idem u kosovsku opštinu, ni tamo ne može”, jada se Tomislav, predstavnik sela, u koje, kako reče, niko ne ylazi.

Rekoše posle da ovde, u Lještar, gde sa zebnjom živi dvanaestoro srpske čeljadi, nijedan srpski političar nije nikad zašao.

„Mi smo zaboravljeni. Nema nas ni u biračkim spiskovima. Zna li iko, osim vas, da mi postojimo?”, jada se Desanka Canić, najstarija Srpkinja u Lještaru, selu gde se ne drže krave, gde nema ovaca. To se odmah ukrade. Ovde se drže samo svinje i kokoške. Njih neće. A pod srpskom tapijom u selu je 200 hektara zemlje. Srbi je ne obrađuju. Albanci na livadama napasaju svoju stoku.

Desanki je 82. godina, ali manje bi joj se dalo. Otresita, stamena, „udara po svemu što joj je na srcu”. Najviše se ljuti na političare iz Beograda. Ljuta je i na Srbe u opštinskoj, kosovskoj vlasti. Nikoga, kaže, ne brine ni što srpskog signala mobilne telefonije nema. Tek nekad uhvati.

„Da imam telefon, Vučića bih lično zvala”, grdno se beše naljutila Desanka.

„Drva kupujemo, iako imamo šest hektara svoje šume. Imamo i šest hektara zemlje. Al’ ko to da radi. Imamo jedan plastenik, pa zasadimo tek ono što treba za mene i majku”, u razgovor se umešala i Verica Filić (60), koja od pre neku godinu živi u rodnom Lještaru sa majkom. Otresita i ona.

U kući toplo, služe nas Desanka i Verica kafom, sokom, tulumbama, muškarce koji dođoše rakijom.

Dođe i Janko Canić (74), koji se vratio sa ženom Stanom. On obrađuje zemlju, ore, kosi, seje kukuruz, žito. Ovde je i sinove oženio. Posle rata, srpsko se kolo igralo.

Žale se na loš put, pričaju da su prošle godine duže od mesec dana bili zavejani, metar i po snega bilo je na putu do Strezovca. Jedva su umolili da im se mašinom – grederom raščiste smetovi, da odu kod lekara.

Danas, slaviće se u selu Nikoljdan. Tako je bilo i do rata. Pola sela slavilo Svetog Nikolu, pola Svetog Arhanđela. Bar večeras, pričaju uglas, zaboraviće na muke, na samoću. Zaboraviće na to da su ih svi zaboravili. Jedini ih „ne zaboravlja jedan Srbin, koji je sad tamo u Srbiji i koji stalno dolazi i ubeđuje nas da Šiptarima prodamo zemlju”.

Ne zaboravljaju ih ni iz Narodne kuhinje iz Korminjana. Pet dana nedeljno im donose kuvanu hranu.

Već poče da se mrači. Kratak zimski dan, a selo u prisoju. Mraz već stegao. Sve ono Srba koje beše u selu izašlo da nas isprati. U selu nema crkve, a groblje je u albanskoj mahali.