Katalonci ponovo dali glas secesionistima

Iako teško poražen, i to ne samo zato što je njegova Narodna stranka osvojila svega tri poslanička mesta, španski premijer je odbio da podnese ostavku ili da odškrine vrata promeni ustava, posle koje bi Katalonci mogli da organizuju legalan referendum. Odbio je i da se susretne sa Puđdemonom i dodao da će i novi kabinet u Barseloni, kao i svi drugi u Španiji, biti potčinjen „imperiji zakona”. Rahoj je kao pobednici izbora čestitao liderki stranke Sijudadanos Ines Arimadas, koja pojedinačno jeste osvojila najviše mandata (37), ali koja ni sa ostalim unitarističkim partijama (Narodna stranka i socijalistički PSOE, koji je osvojio 17 mandata), nema apsolutnu većinu. Ne bi bilo drugačije ni da im se pridruži neutralni savez gradonačelnice Barselone Ade Kolau i levičarskog Podemosa (8).

U secesionističkom bloku najjača je Puđdemonova koalicija Zajedno za Kataloniju (34), zatim stranka donedavnog potpredsednika vlade u Barseloni Oriola Žunkerasa, Republikanska levica Katalonije (32) i potom Kandidatura za narodno jedinstvo (4). Ostvarili su značajan uspeh s obzirom na to da su im stranački prvaci ili u zatvoru (Žunkeras) ili u egzilu (Puđdemon), ali je to ipak tesna većina, i to za dva poslanička mesta manja nego što je bila u prošlom sazivu parlamenta. Kandidatura je saopštila da će podržati Puđdemonovu vladu ako obeća da će odmah prionuti na posao izgradnje republike, dok je Republikanska levica izjavila da je jasno da Puđdemon treba da se vrati na funkciju.

I pored toga što je matematika na njihovoj strani, u realnosti je ovom bloku teško da se vrati na vlast. Španija je poručila da će uhapsiti Puđdemona samo li pokuša da se vrati u zemlju, gde ga, kao i sve druge članove svrgnute katalonske administracije, terete za podizanje pobune. I Žunkeras je sprečen da preuzme kormilo, a izgleda da će opravdano odsutna biti i druga na njegovoj izbornoj listi Marta Rovira. Špansko tužilaštvo je odlučilo da, kako prenosi „Pais”, istragu za pobunu proširi na još neke članove tri secesionističke stranke, među njima i na Roviru i bivšeg katalonskog premijera Artura Masa (kome je Španija još pre nekoliko godina naredila da se povuče zbog separatističkih aktivnosti).

Rahoj je pred iskušenjem kako da svetu objasni da njegova demokratska vlada pobednike regionalnih izbora drži u zatvoru ili im preti da se ne vraćaju u zemlju. Svi oni optuženi su za pobunu i suočeni sa 30 godina robije iako nisu ispalili nijedan metak niti su pozivali na nasilje. Zbog toga što su označeni kao politički zatvorenici, doneli su Madridu negativni publicitet u svetskim medijima, mada Španija i dalje uživa podršku EU, SAD i najveće većine drugih zemalja.

Pokazalo se da izbori nisu bili rešenje katalonske krize i da tamošnja želja za osnivanjem sopstvene države nije „halucinacija”, kako su je nazivali pojedini španski zvaničnici. Iz Barselone poručuju da je glasanje bilo nešto poput izjašnjavanja o politici Marijana Rahoja, koji je svrgao Puđdemona i ukinuo katalonsku autonomiju posle plebiscita na kojem je 90 odsto izašlih glasalo za „razvod” od Španije. U Madridu podvlače da secesionistička većina, iako jeste osvojila najviše mandata, nije osvojila i najviše glasova (izborni zakon, ironično, ide naruku ruralnim krajevima, koji su uporišta katalonskog nacionalizma) i da samostalnu državu i dalje traži samo manjina.

Da li je i stvarno tako, moglo bi da se proveri na plebiscitu sa kojim bi se Madrid saglasio, kao što se London saglasio sa škotskim. Rahoj je odbio da razgovara o toj temi, iako su poslednji izbori još jednom pokazali da katalonski secesionizam neće nestati samo zbog toga što je zabranjen ustavom. Na to je premijeru probala da skrene pažnju i levičarska stranka Podemos, koja nije podržala Puđdemonovo jednostrano proglašenje nezavisnosti, ali je saopštila da je jasno da je došlo vreme za nove i drugačije političke dogovore sa Katalonijom.