Uz pomoć talenta, štapa, kanapa i – sreće

Upravo je završeno snimanje filma i TV serije „Zaspanka za vojnike” Predraga Gage Antonijevića, u kojoj se kao kostimograf potpisala Ivanka Krstović. Za autorku kostima u brojnim serijama, filmovima ali i pozorišnim predstavama, ovo je u četiri decenije dugoj karijeri bio poseban izazov. Prvi put je, naime, bila u prilici da osmisli – uniforme.

– Bezmalo tri meseca sam provela u Beloj Crkvi, a pripremala sam se od 1. avgusta. Bio je to veliki posao. Stotine statista... Trebalo ih je obući i presvući čas u Srbe, čas u Austrougare. Do sada sam često radila kostime po romanima Milice Jakovljević Mir-Jam, a sada sam radila po romanu njenog brata Stevana Jakovljevića. Milica se čak pojavljuje i u filmu – priča Ivanka Krstović priznajući da joj je nakon svakog snimanja potrebno vreme da se „resetuje”, vrati u normalan život.

Bila je autor kostima u rado gledanim serijama: „Ranjeni orao”, „Šešir gospodina Vujića”, „Santa Maria della salute”, „Jedne letnje noći”, „Ono naše što nekad bejaše”..., kaže kako je bilo lepo raditi sa Gagom Antonijevićem, pravim gospodinom, kao i sa vrlo finim i korektnim Markom Vasiljevićem, glumcem koji tumači lik Stevana Jakovljevića.

– Poštujem glumce po onome kako nose kostim. Ako vode računa o kostimu kao o svojoj garderobi, tako i ja na njih gledam. Tanja Bošković, na primer, ne seda dok je u kostimu. Čula sam da je takva i Vanesa Redgrejv. Pričali su mi da je ceo dan bila u stanju da ne sedne   kod nas na snimanju Fajnsovog „Koriolana” – priča naša sagovornica koja je u svet televizijske kostimografije ušla 1974., dve godine pre nego što je diplomirala na Fakultetu primenjene umetnosti.

Tada je, naglašava, asistirala velikim majstoricama kakve su bile Beti Gobecki, Mara Finci i Zorica Ružić, kostimografkinje Televizije Beograd.

– To što sam tada od njih naučila bila je velika škola za mene, i to znanje koristim i dan-danas. Od njih sam naučila kakav bi trebalo da imam odnos prema glumcima, kakav prema kostimima, ali i kako da se odnosim prema budžetu za izradu kostima. Vrlo često do rezultata dođemo uz pomoć „štapa i kanapa”. Ali, moram da priznam da mi se  sreća često osmehivala i vrata se otvarala sama od sebe. Možda zato što gledam pozitivno na posao – priča Ivanka Krstović.

Kao ilustraciju tih neobičnih situacije koje su joj omogućavale da ostvari neostvarivo ili da se izvuče iz neprijatne situacije,    pominje seriju „Ono naše što nekad bejaše”.

– Snimali smo u Tešnjaru i poslednjeg dana je organizator insistirao da ostanu samo kostimi predviđeni za taj dan. Garderoberke su spakovale sve ostalo, ali umesto da spakuju braon kostim a ostave beli za Dejana Lutkića, one urade obratno. U jednom trenutku mi je prišao Lutkić i šapnuo „Ovo nije taj kostim”. Bila je noć, na setu fijaker, okolo – kibiceri, meštani koji su gledali snimanje. Priđem jednom od njih i upitam ga ima li belo odelo. Kaže mi: „Imam”. Odemo po njega i niko, baš niko nije primetio da je kostim koji je Lutkić nosio drugačiji. Kako to da sam prišla upravo čoveku koji ima belo odelo sa venčanja, ne znam. Sreća – smeje se Ivanka.

Sa Savom Mrmkom snimala je dve epizode serije „Lovac protiv topa” i bile su potrebne kožne pantalone.

– Nisam to mogla da nađem ni ovde ni u Sloveniji. Ali, odem u Klagenfurt u Savez Jugoslavije i Austrije i naiđem na ženu, Austrijanku, koja ih je pronašla. Dala mi ih je bez garancije da ću ih vratiti. Pantalone sam držala dva dana dok je trajalo snimanje i –vratila – priseća se Ivanka Krstović.

Na pitanje kako osmišljava kostime, kaže:

– Prvo pročitam scenario. Odvojim likove, njihove scene i šta im sve treba za oblačenje... Ima tu i kostima i veša, spavaćica, dnevne, noćne garderobe, svečanih kostima... Malo konsultujem istoriju kostima. Ali, najbitniji je karakter lika. Na osnovu njega oblačim glumce, a onda se uklapam u period iz kojeg su serija, film, ili pozorišna predstava. To je osnovni kroj. Osim toga, volim po bojama da klasifikujem. Ne volim da bude šareno, već da to bude lepa slika a ne samo istorijski kostim. Da imam celinu u boji.

Tu mi mnogo pomaže Milan Perišić, moj divni saradnik koji radi damske šešire, tašnice, rukavice, suncobrane... Sve one detalje koji daju ton liku – objašnjava Ivanka Krstović naglašavajući da je to  vrlo ozbiljan posao i kako bez dva meseca priprema nema serije.

Tvrdi da je vođenje kontinuiteta velika stvar kod snimanja serija. Na naše pitanje šta je to, kaže:

–  Kada radite film ili seriju, scene se ne snimaju u kontinuitetu, već onako kako to odgovara potrebama snimanja. Kada smo snimali „Ranjenog orla” enterijer Anđelkine kuće sniman je u Birčaninovoj ulici u Beogradu, a kapija i eksterijer u Trebinju. Tu i dan-danas stoji natpis „Anđelkina kapija”.

Da ne bi bilo grešaka, kao što to biva i u najskupljim produkcijama, „vodim kontinuitet”. Mladi glumci, u panici, često umeju da zaborave da vrate rekvizite. I zbog toga ja od asistenta režije tražim da mi da scenosled i sve pišem. I ako je otkopčano dugme u sceni, i ako je šešir stajao nakrivo, čak i kakva je bila poza... Mladi kostimografi – to slikaju. Ja, starinski – pišem – otkriva naša sagovornica.

Planove za novu seriju ili film još nema.

– Svaki put kažem kako neću više da radim. I kada se odmorim,  stigne poziv i ja ne mogu da odbijem. Volim da radim i u pozorištu    Ali, film je zaraza. Ko jednom uđe u tu priču, teško iz nje izlazi. Posao je nomadski, ali lep – kaže Ivanka Krstović koja je za svoj rad dobila tri zlatne „Antene” i nagradu „Fipresci”.

Šubert za upoznavanje, Hajdn za spajanje

Prvi posao dobila je upravo u Muzičkoj redakciji Televizije kod Ildi Ivanji. Tu je bila zaposlena punih 20 dana, ali poštio je nisu nijednom pozvali da joj kažu šta bi trebalo da radi, ona se naljutila i otišla u vode slobodnih umetnika.

– I kao slobodnjak se vratila – na televiziju! – priznaje smejući se Ivanka i nastavlja:

– Tu je bila ekipa mladih ljudi poput Dade Lutovca, Toše Lalickog, Miljana Kljakovića, Fetija Dautovića, Nenada Romana. Fina ekipa. Ildi je volela da ilustruje muziku Hajdna, Šuberta, Mocarta... Prvo je bila „Šubertijada”. Sećam se da je tog dana u njoj trebalo da se pojavi Caci Mihajlović koji je bio sprečen da dođe pa su umesto njega pozvali Mikija Krstovića. Došao je i tada smo se nas dvoje upoznali. Na Hajdnu smo se – spojili. I, evo, 42 godine smo zajedno – priča Ivanka o susretu sa suprugom, glumcem Mikijem Krstovićem sa kojim ima sina koji je producent i ćerku koja ima sinove Vuka i Ognjena.

Starijem, koji ima devet godina, baka Ivanka je šila kostime koje je on crtao, a trogodišnjaku kojeg interesuje kuvanje sašila je kuvarsku kapu i kecelju.