Nikada neću biti u lepšim godinama
Vedrog duha, šarmantna i uvek lepa, glumica Ljiljana Blagojević, prvakinja drame Narodnog pozorišta u Beogradu, već bezmalo četiri decenije živi umetnost. U teatru je odigrala više od 60 uloga, snimila je pedesetak filmova sa najvećim domaćim i inostranim rediteljima, na desetine televizijskih serija... Ovih dana u njenoj glumačkoj kuhinji „krčka” se i nešto sasvim novo – Nušićev kabare. Radiće ga sa kolegama Vesnom Stanković i Nebojšom Dugalićem, a prvi poklon pred publikom očekuje ih već krajem februara.
Ukoliko bi u novoj godini poželela da ode u penziju, Ljiljana bi to mogla odmah da uradi, jer ispunjava sve uslove. Ali, ona to ne želi. Život ju je, kako kaže, naučio da ne treba previše da planira. Ova dama, od pre nekoliko godina i baka devojčice Mione, poručuje nam da za bavljenje umetnošću ipak nema granica, posebno starosnih.
– Verujte mi, čak i ne znam koliko imam radnog staža, a od vas sam saznala da žene u 2018. mogu da odu u penziju sa 62. Smatram da postoji vreme kada, da biste sačuvali svoje dostojanstvo, više i ne treba da izlazite na scenu, doba kad lako zaboravljate tekst, loše se snalazite u prostoru, ne čujete ili dobro ne vidite. To sve upućuje na to da treba da se sklonite iz pozorišta. Za razliku od nas glumaca, ostali umetnici mogu da se bave svojim poslom dokle god za time imaju potrebu. Pa, Saramago je dobio Nobelovu nagradu za književnost u 76. godini za „Sedam sunaca i sedam mesečina”. Da se penzionisao ne bi mu se dogodio taj prelepi roman – podseća glumica Ljiljana Blagojević.
Kad se kaže penzija, šta vam prvo pada na pamet?
Otpisanost i zaboravljenost. Dok su u svetu umetnici penzioneri cenjeni i zaštićeni, kod nas za njih niko više ne haje. Narod pati od amnezije, a i na je snazi teror mladosti. Sada je samo bitno ono što je spolja. Nas starije glumice tako teraju da se botoksiramo, nasilno postanemo mlađe, sve da bismo imale posla. E, ja to neću, ne želim da živim njihov život. Hoću da idem u korak sa svojim godinama, posebno kada znam da je nemoguće na takav način podmladiti svoju energiju. Jer, nema boljeg liftinga od dobrog raspoloženja.
Šta vas čini vitalnom i nasmejanom?
Genetika ima veliku ulogu, ali je i konzumacija umetnosti obavezna. Evo, moja majka ima 89 godina, ali je i dalje žena. Nije zapuštena, već uredna. Zato i smatram da je zadatak starosti da budemo čisti. Nije uvek tako, jer starima često popuštaju sva čula, a i drugi nemaju dobar odnos prema poznom dobu. Svi ih otpisuju, šalju poruke da je vreme za umiranje. Ljudi postaju jako usamljeni. To otvara prostor za zaborav koji je predvorje kraja. Zato nekako treba smoći snage za aktivnost u trećem dobu, za kontakt sa prirodom i mladošću. Ja, recimo, volim da učestvujem na društvenim mrežama, ne zato što sam dokona, nego da bih ostala u kontaktu s onim što čini energetski nivo mlađih generacije.
Smatrate li da umetnik treba dobro da se pripremi za penziju?
Pripreme su potrebne, a tu i te kako mogu biti od pomoći društvo i porodica. Zagovornik sam ideje da treba vratiti ispraćaj umetnika u penziju. U sezoni bi moglo da se napravi oproštajno veče sa publikom, kolegama i daskama koje život znače. Toga sada nema, nažalost.
Kako ćete vi ući u treće doba?
Radiću dokad budem imala potrebu za tim ili dokle god budem morala da radim. Ali, ne bi me iznenadilo da me samo otpišu sa radne liste.
Donose li vam sadašnje godine nešto drugačije, a šta vam oduzimaju?
Imam devizu da nikad neću biti u lepšim godinama, tako da su najlepše godine one u kojima sam sada. Ipak, ne mogu mnogo da planiram unapred, jer znam šta je realnost. Postoje neke stvari koje više ne mogu. Nisam brza kao ranije, ali sam zato opreznija. Nisam mobilna, ali i dalje volim da putujem. Zahvalna sam što sam zdrava, tražim od sebe maksimum koji mogu da ispunim u ovom trenutku. Smeta mi samo što nemam tu brzinu i bezbrižnost koju sam imala kao mlada, kada nikome nisam morala da polažem račune.
Postoji li u Srbiji idealna starost?
Moj suprug tvrdi da je starost u stvari bolest. Saglasna sam sa tim da je starost vrsta odumiranja, ali ipak znam i da nema ničega što je savršeno.
Postali ste baka, pa jeste li popustljivi ili drugačiji sami sebi otkako se družite sa Mionom?
Sa njom sam najsrećnija. Popustljiva nisam, ne dozvoljavam joj da mi se penje na glavu, ali jesam ta koja će sve učiniti za unuku. Ako treba, u pola noći peći ćemo palačinke. To je to, ljubav bez zadrške, jedina iskrena prava emocija između unučeta i bake ili deke. Ono kada nemate potrebu da ga vaspitavate, vaše je samo da volite to malo biće.
Po čemu ćete još pamtiti proteklu godinu, mimo svog glumačkog zanata?
Provela sam leto u Crnoj Gori. Bila sam u epicentru požara, okružena mirisom paljevine i dima, pepelom koji je neprestano padao po svemu. Tada sam se podsetila koliko postoje nebitne stvari koje nas nerviraju, koliko je besmisleno biti rob nekretninama. Još jednom sam shvatila koliko smo svi samo kamičak u mozaiku života.
Imate li hobi?
Volim da putujem. To je jedna od mojih strasti. Uživam u čitanju. Knjiga mi je najlepše utočište.
Šta planirate da ostvarite u 2018, i imate li na listi i pustih želja?
Zasigurno me čekaju putovanja po Americi i Nemačkoj sa predstavom „Sokin i Bosina” u kojoj igram u Zvezdara teatru. Ali, život me je naučio da ne treba previše planirati. Moja velika želja je da se snimi serija po kultnoj predstavi „Velika drama”, al’ se bojim da se to neće dogoditi. Iako postoji 12 napisanih epizoda, ko nije blizu vatre, ona ga ne može ni ogrejati. U ovom trenutku, nažalost, nisam blizu vatre.
Živite li zdravim načinom života i šta to za vas podrazumeva?
Čovek treba da osluškuje svoje telo. Ne treba slepo da sluša marketinšku industriju, jer je ključ zdravlja u umerenosti. Zagovornik sam kontakta sa prirodom, volim da pešačim, skijam i planinarim. Obožavam planinu i menjala bih pet leta za jednu zimu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
