Umetnik, esteta, istoričar – Aleksa Čelebonović

Ako bi se u nekoliko reči, a slikovito, mogla okarakterisati ličnost mlađeg Čelebonovića, bio bi to ovaj redosled: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac. Ovu misao davno je o njemu zabeležio slikar Mića Popović, a danas nas na nju podseća katalog koji prati postavku, u kojem je ona zapisana, uz pregled njegovog života i rada, od rođenja u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, pa do smrti u Beogradu. Podsećamo se, tako, njegovih početaka, školskih dana, i bavljenja slikarstvom, tada mu je drugar bio Jurica Ribar. Oni su, sa još šestoro mladih (Ljubica Cuca Sokić, Dušan Vlajić, Borivoje Grujić, Milivoj Nikolajević, Stojan Trumić i Bogdan Šuput) organizovali grupu „Desetorica”, koja je, iako nije dugo trajala, imala 1940. dve izložbe, jednu u Beogradu, drugu u Zagrebu.

– Međutim, nakon Drugog svetskog rata Čelebonović slikarstvo, u kojem je bio dobar, napušta kao javnu delatnost, stvarajući samo za svoju dušu. Petnaestak dela od četrdesetak, koliko ih ima u porodici Čelebonović, biće izložena na ovoj postavci, čime ćemo publiku upoznati sa njegovom potrebom da eksperimentiše – objašnjava Ivana Simeonović Ćelić, direktor Muzeja Cepter, i osvrće se na njegov kritičarski rad.

– Započeo ga je pre Drugog svetskog rata u časopisu „Mlada kultura”, u kome je bio glavni i odgovorni urednik, potom je bio redovni kritičar „Književnih novina” i nakon toga „Borbe”. Publikovao je širom sveta, interesujući se za celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, bio je i tumač i sudija. Tako je uspeo da se upozna i sprijatelji sa priznatim svetskim autorima. Pozorište ga je dovelo do Ežena Joneska, a susret s Pjerom Frankastelom do prevoda i štampanja knjige „Umetnost i tehnika”, u kojoj je objavljen Čelebonovićev predgovor. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan upravo u „Politici”, sa kojom je, uz NIN, povremeno sarađivao. Došlo je i do saradnje na knjizi posvećenoj ovom umetniku. U dva pisma, upućena Čelebonoviću Dibife, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže”. Veliki francuski umetnik poklonio je Aleksi i nekoliko svojih radova koji su, takođe, ovoga puta pred javnošću – dodaje naša sagovornica.

Među dragocenim knjigama koje je Čelebonović objavio iz oblasti teorije i istorije umetnosti nalaze se: Monografija o Dušanu Vlajiću, „Za pristup umetnosti”, „Savremeno slikarstvo Jugoslavije”, „Stara Grčka”… Posebno bi trebalo istaći delo „Ulepšani svet” (Jugoslavija, 1975), studiju o kiču, koja je prevedena i štampana u osam zemalja. Sve pomenuto, kako zaključuje Ivana Simeonović Ćelić, Čelebonovića nije sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina, pokrenuo je Jugoslovensku sekciju Međunarodnog udruženja likovnih kritičara, a jedan je od osnivača i prvi upravnik Jugoslovenskog trijenala likovnih umetnosti, komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu – na Grupi za istoriju umetnosti.