Уметник, естета, историчар – Алекса Челебоновић

Ако би се у неколико речи, а сликовито, могла окарактерисати личност млађег Челебоновића, био би то овај редослед: врсни уметник, естета, историчар и организациони прегалац. Ову мисао давно је о њему забележио сликар Мића Поповић, а данас нас на њу подсећа каталог који прати поставку, у којем је она записана, уз преглед његовог живота и рада, од рођења у Лозани, где је породица избегла по избијању Првог светског рата, па до смрти у Београду. Подсећамо се, тако, његових почетака, школских дана, и бављења сликарством, тада му је другар био Јурица Рибар. Они су, са још шесторо младих (Љубица Цуца Сокић, Душан Влајић, Боривоје Грујић, Миливој Николајевић, Стојан Трумић и Богдан Шупут) организовали групу „Десеторица”, која је, иако није дуго трајала, имала 1940. две изложбе, једну у Београду, другу у Загребу.

– Међутим, након Другог светског рата Челебоновић сликарство, у којем је био добар, напушта као јавну делатност, стварајући само за своју душу. Петнаестак дела од четрдесетак, колико их има у породици Челебоновић, биће изложена на овој поставци, чиме ћемо публику упознати са његовом потребом да експериментише – објашњава Ивана Симеоновић Ћелић, директор Музеја Цептер, и осврће се на његов критичарски рад.

– Започео га је пре Другог светског рата у часопису „Млада култура”, у коме је био главни и одговорни уредник, потом је био редовни критичар „Књижевних новина” и након тога „Борбе”. Публиковао је широм света, интересујући се за целокупну историју уметности од праисторије до модерне, био је и тумач и судија. Тако је успео да се упозна и спријатељи са признатим светским ауторима. Позориште га је довело до Ежена Јонеска, а сусрет с Пјером Франкастелом до превода и штампања књиге „Уметност и техника”, у којој је објављен Челебоновићев предговор. Из контакта са Жаном Дибифеом настао је интервју штампан управо у „Политици”, са којом је, уз НИН, повремено сарађивао. Дошло је и до сарадње на књизи посвећеној овом уметнику. У два писма, упућена Челебоновићу Дибифе, између осталог, пише: „Знам веома мало текстова који се тичу мојих дела у којима су осветљене, тако добро као што су у вашем, кључне тачке и покретачи у мојим сликама, њихове побуде, циљеви и духовне позиције којима оне теже”. Велики француски уметник поклонио је Алекси и неколико својих радова који су, такође, овога пута пред јавношћу – додаје наша саговорница.

Међу драгоценим књигама које је Челебоновић објавио из области теорије и историје уметности налазе се: Монографија о Душану Влајићу, „За приступ уметности”, „Савремено сликарство Југославије”, „Стара Грчка”… Посебно би требало истаћи дело „Улепшани свет” (Југославија, 1975), студију о кичу, која је преведена и штампана у осам земаља. Све поменуто, како закључује Ивана Симеоновић Ћелић, Челебоновића није спречавало да се бави и друштвеним радом. Био је покретач и оснивач нових часописа и новина, покренуо је Југословенску секцију Међународног удружења ликовних критичара, а један је од оснивача и први управник Југословенског тријенала ликовних уметности, комесар наших селекција на бијеналима у Венецији и Сао Паулу. Своју животну и професионалну каријеру завршио је на Филозофском факултету у Београду – на Групи за историју уметности.