I sateliti mogu da budu meta hakera
Pre tačno dve godine Sicilijanka Kjara Kokijara (29) slavila je najneobičniji Božić u životu. Sa šestoro Amerikanaca koje nikad ranije nije srela učestvovala je u misiji simulacije boravka na Marsu u pustari američke države Juta. Da dočaraju prazničnu atmosferu, pravili su picu od dehidriranih šampinjona, paradajza i mocarele jer hrana je bila onakva kakvu stvarno koriste astronauti i kakvu će, nada se Italijanka zaljubljenu u svemir, jednog dana možda jesti na Marsu.
Mlada žena sa tri mastera u oblasti svemirskog inženjerstva poslednjih pet godina radi u Darmštatu kao operativni inženjer sistema u kontrolnom centru Eumetsata, evropske organizacija za eksploataciju meteoroloških satelita, koja 24 sata dnevno podatke o vremenu i klimi stavlja na raspolaganje nacionalnim meteorološkim službama članica, uključujući Srbiju kao pridruženog člana. Kjaru smo upoznali na konferenciji o sajber bezbednosti koju je u Dablinu organizovala kompanija „Kasperski”. Priprema za život van planete Zemlje, kako se zvalo njeno predavanje, podrazumeva i predupređivanje višestrukih bezbednosnih rizika: od namernih sabotaža hakera ili terorista, preko slučajnih ljudskih grešaka do faktora na koje ne može da utiče čovek – kao što su podbačaji sistema ili prirodne nepogode. U svemirskim misijama i upravljanju satelitima ništa se ne prepušta slučaju. Strogim protokolima regulisani su poverljivost i integritet podataka koji se koriste za ključne operacije.
Sateliti su već bili meta sajber napada. Američka agencija koja radi sličan posao kao Eumetsat bila je u septembru 2014. žrtva hakera, navodno kineskih, kada su meteorološke službe širom sveta 48 sati ostavljene bez dragocenih podataka. Naša sagovornica kaže da oni nisu imali takvih problema, ali je zato lično doživela napad na sistem višestrukim nasumičnim pokušajima da se pogodi lozinka.
„Kolega i ja smo hteli da se ulogujemo, ali nije išlo. Rekli su nam da je neko sa strane opteretio sistem pokušavajući da provali šifre, i to sa kineskih aj-pi adresa. Očigledno su hteli da saznaju kako radimo, da nam špijuniraju operacije, možda da vide kakav softver i hardver koristimo”, priča Kjara.
U bilo kakvoj kriznoj situaciji, Eumetsat ima na raspolaganju nekoliko rezervnih komandnih centara širom Evrope, iz kojih je moguće u najkraćem vremenu preuzeti kontrolu nad satelitima i ta procedura se redovno uvežbava.
Kjara Kokijara trenutno radi na satelitu koji će biti lansiran sledećeg septembra i istovremeno na pripremi druge generacije satelita koji kruže oko Zemlje. Kao kooridinator svih delova operacije, njen zadatak je da pokrije svaki moguće scenario posle lansiranja.
„Isporučujemo podatke u realnom vremenu o vremenskim parametrima i klimi, što je sada posebno od koristi zbog klimatskih promena. Sateliti takođe primaju signale kada je neko ugrožen, na primer u planinama ili na otvorenom moru i na osnovu toga se šalje spasilačka misija”, kaže Kjara koja je ove godine je uvršćena na „Forbsovu” listu 30 najboljih evropskih stručnjaka mlađih od 30 godina. Žiri je pored osnovnog zanimanja uzeo u obzir i njen hobi, a to je razvoj dronova. U slobodno vreme zajedno sa bratom lekarom radi na softveru za bespilotnu letelicu koja bi u slučaju nesreće prikupljala podatke kako bi se što efikasnije organizovala spasilačka misija.
Dok jednim okom gleda u satelite, drugim budno prati kako teku pripreme za misije na Crvenu planetu, a posebno poduhvat Ilona Maska. Mnogo publiciteta je dobio projekat „Mars One”, koji priprema dobrovoljce spremne da otputuju u jednom pravcu, ali ona za to nije zainteresovana:
„U ovom slučaju govorimo o slanju ljudi koji znaju da će tamo umreti. Zašto uzeti kartu u jednom pravcu kada možemo da sačekamo još koju godinu. U Maskovom programu ’Spejs iks’ plan je da ljudi za oko mesec i po dana stignu na Mars i onda da se vrate nazad.”
Dok čeka da se ta prilika ukaže, uspešno je prošla proces regrutacije u dve misije simulacije. Poziv američke agencije NASA da godinu dana provede na Havajima nije mogla da prihvati zbog poslovnih obaveza, ali je pristala da dve sedmice krajem 2015. provede u projektu neprofitne američke organizacije u Juti. Kaže da je to bila mešavina zabave i ozbiljnog posla, a najteži je bio psihološki aspekt, što je i bio cilj proučavanja. Gravitacija, pritisak i temperatura su bili zemaljski, ali Kjari je na visini od 4.000 metara svakog dana išla krv na nos.
„Nismo imali ni sistem recikliranja vode koji je norma na svemirskoj stanici, gde se voda iz toaleta i od tuširanja pretvara u pijaću. Ali zalihe su bile ograničene na minut i po tuširanja svaka četiri dana. Morali smo da je čuvamo za hranu jer je sva bila u dehidriranom stanju, baš kakvu jedu u svemiru”, kaže Kjara, dodajući da joj ništa nije teško palo jer je živela svoj san, prvi put u skafanderu, sa kacigom i bocom kiseonika.
Ovo je bila 159. takva misija u habitatu nalik na onaj iz filma „Marsovac”, ali je bila specifična u odnosu na prethodne. Osim što se odvijala u vreme Božića, prva je u kojoj se simulirala smrt tri člana da bi se procenilo kako na ostale deluje gubitak.
„Bilo nam je stvarno teško, iako smo znali da ćemo ostati bez njih. Osim što smo na Božić bili daleko od porodice i prijatelja, sada smo izgubili i njih troje koji su nam bili svakodnevna podrška. Preplavio nas je osećaj usamljenosti. Nekoliko sati smo samo ćutali”, seća se Kjara.
Jedina Evropljanka među Amerikancima pokazala je koliko joj znači domovina kada su popunjavali upitnike kako bi voleli da umru u misiji ako je to neizbežno, šta uraditi sa telom i kako vest saopštiti porodici. Mnogi su poželeli da postanu heroji – da stradaju spasavajući drugog člana. Ali dok su neki naveli da bi voleli da njihovo telo ostane na Marsu, Kjara je izrazila želju da se u celosti vrati na Zemlju i sahrani isključivo na Siciliji.
„Moje poslednje reči bile bi da sam umrla srećna jer sam ostvarila svoj san”, napisala je.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
