Predah za konzervatore traje do proleća

– Kao republička institucija brinemo o nepokretnim kulturnim dobrima, kulturnim celinama, arheološkim nalazištima i znamenitim mestima koja ne moraju biti spomenici ali su važna za kulturu. Bavimo se konzervatorsko-restauratorskim radovima na nepokretnim kulturnim dobrima od izuzetnog značaja za republiku Srbiju uključujući i Kosovo. Pomenula bih da postoje i spomenici bez kategorizacije ali i spomenici od velikog značaja koji su pod nadzorom kolega iz 13 regionalnih zavoda. Spomenici oslobodilačkih ratova su takođe naš domen rada u inostranstvu, što znači groblja u Grčkoj, Makedoniji, Češkoj, Austriji, Tunisu. Imamo i svoj časopis, godišnjak „Saopštenja” i izdajemo knjige i posebne publikacije koje pišu naši stručnjaci – ističe Mirjana Andrić, direktorka Zavoda.

– U godini na izmaku za sedam decenija postojanja Zavoda izdali smo „Svetsku baštinu, Srbija” u kojoj su objavljeni radovi od prve generacije konzervatora do ovih mlađih koji se sada bave baštinom. Godine 1947. Milorad Panić Surep, čovek sa vizijom kako bi trebalo čuvati kulturnu baštinu, oformio je tim, osnovao zavod, mada mu je to ime dato tek 1960. U to vreme nije bilo visokih škola za konzervatorske poslove, ali su istoričari umetnosti u koje spadam i ja, ili arhitekte dolazeći u zavod od iskusnijih kolega učili struku da tako kažem, ulazili u posao, osvajali lestvice u zvanju u odnosu na projekte i radove koje smo imali. Mlađe generacije imaju privilegiju da uče drugačije, imaju stručne predmete u školama i smerove na fakultetima – dodaje naša sagovornica.

U Zavodu u organizacionom pogledu postoje tri odeljenja, ono za dokumentaciju, potom arhitektonsko i slikarsko.

– Do pre dve godine imali smo veoma staru opremu, kolege sa slikarstva su živopise proučavali instrumentima starim 40 godina i zahvaljujući donaciji japanske vlade i pomoći Ministarstva kulture imamo novu laboratoriju kojom možemo da pružamo usluge zemljama u regionu, pa i kolegama iz Mađarske – ističe Mirjana Andrić. – Iako nam je Ministarstvo kulture resorno, sarađujemo i sa ministarstvima za rad i boračka pitanja, spoljnih poslova, građevinarstva, upravom za vere, kancelarijom za Kosovo kao i Ministarstvom turizma s kojim smo, recimo, nedavno sarađivali u Golupcu. Golubačka tvrđava će biti otvorena za turiste, bar deo koji su stručnjaci obnovili.

– Kad je reč o Kosovu moram da pomenem kako nam se iguman Danilo svojevremeno požalio da će se uskoro navršiti 700 godina manastira Banjske, ali da će zbog lošeg potpornog zida koji propada usled podzemnih voda, mnogo toga biti uništeno. Krenuli smo u obnovu zahvaljujući kojoj ova svetinja izgleda mnogo, mnogo bolje nego 2014 – objašnjava direktorka.

Bogorodica Ljeviška bi, po rečima Mirjane Andrić, takođe trebalo da bude sređena i u nju uvedeni audiovodiči na pet jezika da bi se izbegla loša interpretacija naše istorije s obzirom na to da se ova svetinja nalazi u albanskom okruženju.

– Ti audiovodiči već postoje u Pećkoj patrijaršiji, tamo je pokriven i krov u priprati. Caričin grad smo počeli, a inače na Kosovu se za neke srpske spomenike angažuju i tamošnji konzervatori, Albanci, stariji ljudi koji su fakultetski obrazovani u Beogradu i koji dobro znaju vrednost toga što imamo, dok se mlađi, nažalost, informišu preko albanskih medija, a onda skaču na krovove i besomučno lome krst kao što pokazuje jedan od filmova – podseća naša sagovornica.

Posle praznika tokom zime i proleća slede tenderi, potpisivanje ugovora sa firmama koje izvode radove i angažuju stručnjake sa referencama, tenderi i na posao konzervatori kreću uglavnom u maju. Dakle, Golubac, Manasija, Studenica, Banjska...