Skok u budućnost

Umetnost mora da probudi publiku iz kulturoloških navika, smatrao je Dibife i zato je tragao za drugačijim pogledom na život i kreativni čin. Studirao je kratko u Parizu 1918. godine, ostavljao slikarstvo i vraćao mu se ponovo, a tek se od četrdesetih godina prošlog veka sasvim posvetio umetnosti, odbacujući zapadnjačku tradiciju. Zanimao ga je spontani umetnički čin i zato je bio okrenut stvaralaštvu marginalnih grupa, koje nisu imale značajnu poziciju i uticaj u društvu. Iako se navodi da se to odnosilo na stvaralaštvo dece i mentalno obolelih, u tu marginalnu priču uklapali su se zatvorenici, žene bez društveno prihvaćenih zanimanja, samouki ljudi bez institucija i društvene podrške, kojima je umetnost bila nasušna potreba.

„Jedan je način da se dobro slika, a hiljadu da se to uradi loše. Mene zanimaju ovi drugi načini i očekujem da u njima pronađem otkrovenje”, govorio je Dibife, smatrajući da su sve stvari u svemiru povezane.

Kako slika može da predstavi naše uzburkane misli i kako može da pokaže nešto što je izvan objektivnog sveta, na koji smo navikli? Kroz izuzetnu kolekciju slika koju je Stedelijk stekao, ali i poklonom samog Dibifea, ova izložba odgovara kako je on istraživao ova pitanja od četrdesetih godina prošlog veka, kada je okrenut teksturi prirodnih materijala sakupljao pesak, šljunak, lišće i unosio ih u svoje slike, asamblaže i litografije. U šezdesetim godinama 20. veka istražuje drugim sredstvima, koristi svedenu paletu boja i obrazac isprepletanih linija. Vodeći nas duboko iza vidljivog sveta, Dibife utiče na nas da se upitamo: Šta gledamo i gde smo dok stojimo ispred njegovih slika? Izložbu o Dibifeu je potpisala gost kustos Sofi Berebi i deo je istraživačkog projekta koji ima cilj da na nov način osvetli kolekciju Stedelijka. Postavka je proistekla iz bliske saradnje Stedelijk i Rijks muzeja koji će biti domaćin nekoliko Dibifeovoh velikih skulptura u svojoj bašti u narednom periodu.

Posle oduševljenja Dibifeom, posetioce vodi monumentalno istorijsko stepenište na sprat, gde se stiže do velike izložbe, pod nazivom „Jump into the future“ („Skok u budućnost”), koja predstavlja dela iz devedesetih godina prošlog veka i iz ranih dvehiljaditih, a traje do 4. marta ove godine. Sakupljao ih je nemački kolekcionar Tomas Borgman. Bila je to prilika da se vide različite poetike u delima koja su potpisali Kosima fon Bonin, Met Maliken, Lusi Mekenzi, Volfgang Tilmans, Kristofer Vilijams, Kerit Vin Evans i Haimo Cobernig, Tomas Egerer, Paulina Olovska, Juta Keter, Mihael Kreber, Džon Stezaker. Naravno, muzej nudi mnogo, tu je i Karlos Mota sa video-radovima, a posetilac uzme onoliko koliko može u tom momentu.

Obilazak raznovrsnih poetika zna i da umori na čudan način. Kad napravite krug na spratu, opet ćete se naći pored monumentalnih stepenica. Tu su klupe na koje možete sesti, ali i fotelje zvane lejzi beg. Jedna porodica sa malim detetom je tu ležala, ako i vi to učinite ugledaćete još jedno remek-delo koje stoji ispod staklenog plafona, a iznad već pomenutih grandioznih stepenica. Reč je o velu Kita Heringa, radu američkog umetnika, koje je napravio 1986. Tri decenije je stajalo u depou i restaurirano je prošle godine. Dakle, taj veliki, sprejom naslikani Heringov veo, jedno ogromno prozračno platno, dimenzija 20 puta 12 metara je ovde izloženo od 11. oktobra 2017, a publika će imati priliku da ga vidi sve do 3. juna 2018. Ako dozvolite sebi da u Stedelijku iznad velelepnog stepeništa pogledate nagore i otvorite oči, između vašeg lica i neba zasijaće u punom sjaju čarobni veo Kita Heringa. Više očekivati bilo bi nezahvalno.