Скок у будућност

Уметност мора да пробуди публику из културолошких навика, сматрао је Дибифе и зато је трагао за другачијим погледом на живот и креативни чин. Студирао је кратко у Паризу 1918. године, остављао сликарство и враћао му се поново, а тек се од четрдесетих година прошлог века сасвим посветио уметности, одбацујући западњачку традицију. Занимао га је спонтани уметнички чин и зато је био окренут стваралаштву маргиналних група, које нису имале значајну позицију и утицај у друштву. Иако се наводи да се то односило на стваралаштво деце и ментално оболелих, у ту маргиналну причу уклапали су се затвореници, жене без друштвено прихваћених занимања, самоуки људи без институција и друштвене подршке, којима је уметност била насушна потреба.

„Један је начин да се добро слика, а хиљаду да се то уради лоше. Мене занимају ови други начини и очекујем да у њима пронађем откровење”, говорио је Дибифе, сматрајући да су све ствари у свемиру повезане.

Како слика може да представи наше узбуркане мисли и како може да покаже нешто што је изван објективног света, на који смо навикли? Кроз изузетну колекцију слика коју је Стеделијк стекао, али и поклоном самог Дибифеа, ова изложба одговара како је он истраживао ова питања од четрдесетих година прошлог века, када је окренут текстури природних материјала сакупљао песак, шљунак, лишће и уносио их у своје слике, асамблаже и литографије. У шездесетим годинама 20. века истражује другим средствима, користи сведену палету боја и образац испреплетаних линија. Водећи нас дубоко иза видљивог света, Дибифе утиче на нас да се упитамо: Шта гледамо и где смо док стојимо испред његових слика? Изложбу о Дибифеу је потписала гост кустос Софи Береби и део је истраживачког пројекта који има циљ да на нов начин осветли колекцију Стеделијка. Поставка је проистекла из блиске сарадње Стеделијк и Ријкс музеја који ће бити домаћин неколико Дибифеовох великих скулптура у својој башти у наредном периоду.

После одушевљења Дибифеом, посетиоце води монументално историјско степениште на спрат, где се стиже до велике изложбе, под називом „Jump into the future“ („Скок у будућност”), која представља дела из деведесетих година прошлог века и из раних двехиљадитих, а траје до 4. марта ове године. Сакупљао их је немачки колекционар Томас Боргман. Била је то прилика да се виде различите поетике у делима која су потписали Косима фон Бонин, Мет Маликен, Луси Мекензи, Волфганг Тилманс, Кристофер Вилијамс, Керит Вин Еванс и Хаимо Цоберниг, Томас Егерер, Паулина Оловска, Јута Кетер, Михаел Кребер, Џон Стезакер. Наравно, музеј нуди много, ту је и Карлос Мота са видео-радовима, а посетилац узме онолико колико може у том моменту.

Обилазак разноврсних поетика зна и да умори на чудан начин. Кад направите круг на спрату, опет ћете се наћи поред монументалних степеница. Ту су клупе на које можете сести, али и фотеље зване лејзи бег. Једна породица са малим дететом је ту лежала, ако и ви то учините угледаћете још једно ремек-дело које стоји испод стакленог плафона, а изнад већ поменутих грандиозних степеница. Реч је о велу Кита Херинга, раду америчког уметника, које је направио 1986. Три деценије је стајало у депоу и рестаурирано је прошле године. Дакле, тај велики, спрејом насликани Херингов вео, једно огромно прозрачно платно, димензија 20 пута 12 метара је овде изложено од 11. октобра 2017, а публика ће имати прилику да га види све до 3. јуна 2018. Ако дозволите себи да у Стеделијку изнад велелепног степеништа погледате нагоре и отворите очи, између вашег лица и неба засијаће у пуном сјају чаробни вео Кита Херинга. Више очекивати било би незахвално.