Padobranac u mantiji

Vla­di­ka is­ti­če da ni­je obra­zo­van kao sport­ski, ne­go kao voj­ni pa­do­bra­nac, iako je vre­me­nom ste­kao i sport­sku pa­do­bran­sku do­zvo­lu. 

– Upo­znao sam i vr­hun­ske sport­ske pa­do­bran­ce sve­ta, vred­ne di­vlje­nja. No, kao mno­go va­žni­ju stvar sma­tram pa­do­bran­ska kri­la ko­ja sam ste­kao od oru­ža­nih sna­ga i je­di­ni­ca sa ko­ji­ma sam ska­kao, a to su voj­ske Ru­si­je, Izra­e­la, Spe­ci­jal­na an­ti­te­ro­ri­stič­ka je­di­ni­ca i ta­ko da­lje – ob­ja­snio je epi­skop Jo­van.

U pa­do­bran­stvo je, ka­že, ušao po po­tre­bi, ka­da je tre­ba­lo pro­ve­ri­ti ka­ko bi, po­sle vi­še­de­ce­nij­ske raz­dvo­je­no­sti, funk­ci­o­ni­sa­la du­hov­nič­ka slu­žba u ta­da­šnjoj Voj­sci Ju­go­sla­vi­je.

Pr­va je­di­ni­ca ko­ja je 14. ok­to­bra 2002. go­di­ne, upr­kos za­bra­ni, u svom se­di­štu u Ni­šu pro­sla­vi­la kr­snu sla­vu, bi­la je upra­vo 63. pa­do­bran­ska bri­ga­da. Lo­mlje­njem slav­skog ko­la­ča obe­le­ži­li su Po­krov Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce i dan ka­da je 1944. go­di­ne na ita­li­jan­skom aero­dro­mu Đo­ja del Ko­le na­ša Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ka voj­ska ob­no­vi­la pa­do­bran­sku je­di­ni­cu osno­va­nu u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji 1940. go­di­ne, pre ne­go što su je ima­le Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i SAD.

– Lo­mlje­nje kr­snog hle­ba pro­pra­ti­le su i mu­ške, rat­nič­ke su­ze, a ta­da­šnji ko­man­dant bri­ga­de, sa­da ge­ne­ral Ili­ja To­do­rov za­tra­žio je od mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja da osta­nem u je­di­ni­ci i pro­đem pa­do­bran­sku obu­ku. „Ni­je li ma­lo ma­tor?”, pi­tao je mi­tro­po­lit, na šta je To­do­rov od­go­vo­rio: „I od ma­to­ri­jih smo na­pra­vi­li lju­de!” I ta­ko sam ostao u Ni­šu. Usle­di­la je obu­ka pod ru­ko­vod­stvom pu­kov­ni­ka Ne­na­da Ku­zma­no­vi­ća, ko­ji je i iz­gu­rao ce­lu ide­ju. Pre­lom­ni tre­nu­tak do­šao je usko­ro: Se­deo sam iza pi­lo­ta Ede Ha­dži­su­lej­ma­no­vi­ća i pr­vi put iz avi­o­na po­sma­trao pa­do­bran­ski skok. E, ta­da sam po­stao pa­do­bra­nac, obu­ka je to sa­mo re­a­li­zo­va­la – se­ća se vla­di­ka Jo­van. 

Od ta­da do da­nas on je oba­vio oko 350 pa­do­bran­skih sko­ko­va. Is­ti­če da je sva­ki skok po­se­ban i da, ka­da se ma­lo za­du­bi, mo­že baš sva­kog da se se­ti.

– Mi­ri­sa va­zdu­ha, pri­ze­mlje­nja, bo­je ne­ba, le­te­li­ce, na­či­na na ko­ji mi se otvo­rio pa­do­bran, a po­naj­vi­še lju­di s ko­ji­ma sam le­teo avi­o­nu i u va­zdu­hu. Sve­ga se i da­nas se­ćam, od pr­vog sko­ka. Po­seb­no me­sto u pam­će­nju ima­ju i ne­ke van­red­ne si­tu­a­ci­je, ka­kvih uvek ima i uvek će ih bi­ti, jer uza svu pre­do­stro­žnost, čo­vek mo­ra da se smi­ri pred pri­ro­dom ko­ja je pro­men­lji­va, ne­pred­vi­di­va, mi­lo­srd­na i okrut­na. A ti­me i pred či­nje­ni­com da i vr­hun­ski ob­u­če­ni i spo­sob­ni lju­di sa­mo de­li­mič­no upra­vlja­ju svo­jim ži­vo­tom – na­gla­ša­va vla­di­ka pa­krač­ko-sla­von­ski.

Ka­že da ne­ma ri­tu­al pre sko­ko­va sa ne­ko­li­ko hi­lja­da me­ta­ra vi­si­ne, već is­ti­če da su ono što zah­te­va pa­do­bran­ski skok bi­star um, do­bro fi­zič­ko sta­nje, pa­žlji­vo opre­ma­nje i pri­pre­ma, i pa­žnja pre­ma ko­le­ga­ma ko­ji su va­zdu­hu sa njim. 

– Ne tre­ba­ju ri­tu­a­li, već je­di­ni ose­ćaj ko­ji je neo­p­ho­dan u pa­do­bran­stvu, a to je strah, kao znak da smo sve­sni da se bavimo ne­čim što je ne­pri­rod­no, iz­nad ljud­ske pri­ro­de. Na­u­če­ni smo da taj strah sa­vla­da­va­mo, da sa njim ži­vi­mo i ko­ri­sti­mo ga da ce­lo svo­je bi­će mo­bi­li­še­mo na iz­vr­še­nje sko­ka. Za­to su za me­ne pa­do­bran­ci ljud­ska bi­ća ko­ja su ne­ke od svo­jih ka­pa­ci­te­ta raz­vi­li do sa­mih gra­ni­ca do ko­jih čo­vek mo­že da do­pre – ob­ja­šnja­va vla­di­ka Jo­van i do­da­je da u Ru­si­ji astro­na­u­te, pi­lo­te i pa­do­bran­ce sma­tra­ju na­ci­o­nal­nim ju­na­ci­ma.

Ni­ka­da za­to ne­će za­bo­ra­vi­ti ka­da su pri­li­kom po­se­te Be­o­gra­du sa mno­go sim­pa­ti­je u nje­ga upi­ra­li pr­stom i uz­vi­ki­va­li „de­sant­nik!” vla­di­ke i sve­šte­ni­ci iz prat­nje ru­skog pa­tri­jar­ha Ki­ri­la. Na pi­ta­nje ka­ko u se­bi mi­ri pa­do­bran­ca Jo­va­na Ću­li­br­ka i vla­di­ku pa­krač­ko-sla­von­skog, go­spo­di­na Jo­va­na, od­go­va­ra da ne vi­di da oni tre­ba da se mi­re.

– Pre mi se či­ni da se, po­ne­kad i na ne­pred­vi­di­ve na­či­ne, do­pu­nju­ju – iskren je srp­ski epi­skop s pa­do­bran­skim kri­li­ma jed­ne od naj­ja­čih svet­skih voj­nih je­di­ni­ca.

Knji­žev­nost, mu­zi­ka, no­vi­nar­stvo, di­plo­ma­ti­ja…

Li­sta in­te­re­so­va­nja vla­di­ke Jo­va­na, van bri­ge o epi­sko­pi­ji, go­to­vo da ne­ma kra­ja. Ovaj Kra­ji­šnik, po­red Te­o­lo­škog fa­kul­te­ta, za­vr­šio je i ju­žno­slo­ven­ske je­zi­ke i knji­žev­nost, a di­plom­ski rad o Mi­lo­šu Cr­njan­skom, ko­ji je bra­nio na Ka­te­dri za sti­li­sti­ku u Za­gre­bu, oven­čan je Bran­ko­vom na­gra­dom Ma­ti­ce srp­ske 1991. go­di­ne i da­nas se ko­ri­sti na post­di­plom­skim stu­di­ja­ma u vi­du knji­ge „Cr­no sun­ce, i oko nje­ga krug”. 

Vla­di­ka go­vo­ri en­gle­ski, ru­ski i he­brej­ski je­zik, slu­ži se ne­mač­kim, grč­kim i sa ne­ko­li­ko slo­ven­skih je­zi­ka i član je Ko­mi­si­je Sve­tog ar­hi­je­rej­skog si­no­da za pre­vod Sta­rog za­ve­ta. Struč­njak je za pro­u­ča­va­nje ho­lo­ka­u­sta i na tu te­mu od­bra­nio je ma­gi­star­ski rad u Je­ru­sa­li­mu, gde je bo­ra­vio osam go­di­na. Ob­ja­vio je i niz ra­do­va o sa­vre­me­noj mu­zi­ci i kul­tu­ri, te­o­ri­ji i prak­si sa­vre­me­nih me­di­ja, je­dan je od tvo­ra­ca pr­ve ra­dio-sta­ni­ce u SPC, Ra­dio Sve­ti­go­re, a bio je i ured­nik isto­i­me­nog ma­ga­zi­na.