Posle ženidbe čovek i nema autobiografije

Ta­ko je na ča­su srp­skog je­zi­ka ka­da su ob­ra­đi­va­li po­slo­vi­ce bio ne­sta­šan i ni­je slu­šao šta pro­fe­sor go­vo­ri. Za ka­znu pro­zvan je da ka­že pri­mer ne­ke po­slo­vi­ce. „Ko­li­ko bu­da­la pi­ta ni sto pa­met­nih ne mo­gu da mu od­go­vo­re”, kao iz to­pa od­go­vo­rio je mla­di Nu­šić. Pro­fe­sor se ose­tio pro­zva­nim, pa je tra­žio da ka­že još je­dan pri­mer. „Pa­met­nom je do­volj­na reč”, od­go­vo­rio je Nu­šić. Raz­lju­će­ni pro­fe­sor od­la­ze­ći po upra­vi­te­lja ško­le, još jed­nom mu se obra­tio: „Da te ču­jem sa­da, Nu­ši­ću.” „Ne­sre­ća ni­ka­da ne do­la­zi sa­ma”, mir­no je pri­me­tio uče­nik...

Kao mla­dić Nu­šić je bio za­lju­bljen u le­pu de­voj­ku sa Top­či­der­skog br­da: Mi­li­cu Ter­zi­ba­šić. Ka­da se Mi­li­ca raz­bo­le­la, on za­mo­li svog dru­ga le­ka­ra da je pre­gle­da i le­či, ali ju je dok­tor ne sa­mo iz­le­čio, ne­go i za­veo. Mi­li­ca i dok­tor su se ven­ča­li, a Nu­šić je ja­ko pa­tio. Ipak, do­bio je pri­li­ku i da im se osve­ti ka­da je po­zvan da u „Grad­skoj ka­fa­ni” odr­ži pre­da­va­nje o lju­ba­vi. U pr­vom re­du se­de­li su Mi­li­ca Ter­zi­ba­šić i njen su­prug, a Nu­šić je pre­da­va­nje po­čeo re­či­ma: „Šta je to lju­bav? To je tra­gič­na pri­ča u ko­joj iz­ve­sna go­spo­đi­ca vo­li jed­nog, a uda se za dru­go­ga”, po­sle če­ga je mla­di brač­ni par na­glo na­pu­stio sa­lu. 

A ka­da je Bra­ni­slav Nu­šić pro­sio Da­rin­ku Đor­đe­vić, kon­zu­lo­vu ćer­ku, po­sta­vio joj je uslov: že­ni­će se, ali da mu do­zvo­li da za­dr­ži ma­kar je­dan po­rok – pi­će, že­ne ili koc­ku. Mu­dra Da­rin­ka raz­mi­šlja­la je ta­da: ako bi iza­bra­la koc­ku, oti­šla bi ku­ća, ako bi oda­bra­la pi­će, iz ku­će ode i zdra­vlje. Naj­bo­lje je, po­mi­sli­la je Da­rin­ka, da ga pu­sti da ju­ri že­ne. Ka­da je Da­rin­ka pot­pi­sa­la da je sa­gla­sna sa tim, ven­ča­li su se u ma­na­sti­ru kod Bi­to­lja, a Bra­ni­slav Nu­šić je svo­ju „Auto­bi­o­gra­fi­ju” za­vr­šio re­či­ma: „Po­sle že­nid­be čo­vek i ne­ma auto­bi­o­gra­fi­je.” 

Šu­ška­lo je i da je taj­no pa­tio i bio za­lju­bljen u glu­mi­cu Žan­ku Sto­kić, iako tu lju­bav ni­ka­da ni­je pri­znao, ali se zna da je za nju pi­sao „Go­spo­đu mi­ni­star­ku”. Tim po­vo­dom na­sta­la je aneg­do­ta iz glu­mač­kih ku­lo­a­ra da je u to vre­me u Sa­ra­je­vu uni­štio frak no­se­ći Žan­ki će­va­pe sa Ba­ščar­ši­je pred sa­mu pre­mi­je­ru. Žan­ki Sto­kić su se pri­je­li će­va­pi, a Nu­šić jed­no­stav­no ni­je mo­gao a da joj ne is­pu­ni bi­lo ko­ju že­lju. 

Svo­je­vre­me­no je po­ku­šao i na ko­nju da uđe u ta­da­šnje Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih po­slo­va u vre­me de­mon­stra­ci­ja zbog oku­pa­ci­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Skup­štin­ski por­tir za­mo­lio ga je da se ma­ne ta­kvog po­sla, ali je Nu­šić imao spre­man od­go­vor: „Mo­re, pu­sti Jo­vo, ni­je ovo ni pr­vi ni po­sled­nji konj ko­ji ula­zi u mi­ni­star­stvo.”

Po­zna­ti ko­me­di­o­graf je, ka­ko je ob­ja­snio u jed­nom in­ter­vjuu, sva­ko svo­je de­lo pi­sao u tr­ku. Ta­ko je „Svet” na­pi­sao za 27, „Put oko sve­ta” za 16 da­na, a „Na­rod­nog po­sla­ni­ka” za dva me­se­ca.  Ipak, re­kord je po­sti­gao sa tra­ge­di­jom „Ha­dži-Lo­ja”, pa je u sre­du uve­če u de­vet sa­ti, u do­ba anek­si­o­ne kri­ze, dru­štvo u ka­fa­ni kon­sta­to­va­lo da bi bi­lo do­bro da se od­mah na­pi­še jed­no de­lo. Ko­mad je od de­vet uve­če do tri sa­ta uju­tro bio go­tov, a od se­dam do de­set sa­ti na­red­nog ju­tra ulo­ge su bi­le i po­de­lje­ne. U če­tvr­tak po­sle pod­ne je bi­la pr­va pro­ba, a u su­bo­tu pre­mi­je­ra u Na­rod­nom po­zo­ri­štu. 

Bi­ra­ju­ći ru­ko­pi­se ko­je će po­ne­ti pre­ko Al­ba­ni­je, Nu­šić spa­ku­je i „Sum­nji­vo li­ce”. Ipak, u Pri­šti­ni, oda­kle se išlo pe­ši­ce pre­ma Pri­zre­nu, si­lom pri­li­ka mo­rao je da sma­nji pr­tljag pa je ne­ke ru­ko­pi­se osta­vio, me­đu nji­ma i ovaj ko­mad. „Idi be­do. Ni­sam bio ka­dar pre­ne­ti te pre­ko Al­ba­ni­je”, za­pi­sao je ta­da Nu­šić. Pla­še­ći se vla­sti 35 go­di­na ni­ko ni­je hteo ili smeo da ovaj ko­mad po­sta­vi u po­zo­ri­štu. Kra­jem 1918. go­di­ne, po­sle pro­bo­ja So­lun­skog fron­ta, Nu­šić se vra­tio u Sko­plje i sa­znao da su ne­ki nje­go­vi ru­ko­pi­si za­pa­lje­ni, ali da su oni ko­je je osta­vio u Pri­šti­ni ipak „pre­ži­ve­li”.

Uz sve to bio je i pa­si­o­ni­ra­ni ko­lek­ci­o­nar ka­ri­ka­tu­ra. Nje­go­va ćer­ka Mar­gi­ta Gi­ta Pre­dić Nu­šić po­klo­ni­la je Mu­ze­ju gra­da Be­o­gra­da ko­lek­ci­ju od sto­ti­nak ka­ri­ka­tu­ra ko­je je Nu­šić za ži­vo­ta sa­ku­pio. Zna­ča­jan do­pri­nos dao je i srp­skoj fo­to­gra­fi­ji. Nu­šić je uče­stvo­vao u Pr­voj iz­lo­žbi fo­to-ama­te­ra u Be­o­gra­du, ali je ob­ja­vlji­vao i ra­do­ve na te­mu fo­to­gra­fi­je u Sr­bi­ji, a tri svo­je pu­to­pi­sne knji­ge ilu­stro­vao je fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je je sam ura­dio. 

Ma­nje je po­zna­to da je bio i enig­ma­ta. Sa­ra­đi­vao je sa be­o­grad­skim li­stom „Srp­če” u ko­jem su ob­ja­vlje­ne dve nje­go­ve za­go­net­ke: „Ko­ji su jun­ci i po ime­nu i po ju­na­štvu jed­na­ki?” (Mi­loš Obi­lić i Mi­loš Obre­no­vić) i „Za ko­ju re­ku ve­le da ni­je ce­la? (re­ka Po).

Sa­vre­me­ni­ci su za­be­le­ži­li i da Nu­šić ni­ka­da ni­je pre­ža­lio si­na je­din­ca ko­ji je po­gi­nuo 1915. go­di­ne. Stra­hi­nja Ban bo­rio se u Skop­skom đač­kom ba­ta­ljo­nu, po­zna­ti­jem kao 1.300 ka­pla­ra, a u pi­smi­ma ko­je je slao ocu i ve­re­ni­ci pred­o­se­tio je svoj tra­gič­ni kraj. Du­go po­sle nje­go­ve smr­ti Bra­ni­slav Nu­šić ni­je pi­sao ko­me­di­je, a svo­ju tu­gu i bol ove­ko­ve­čio je ro­ma­nu u „De­vet­sto­pet­na­e­sta, tra­ge­di­ja jed­nog na­ro­da”.