Tajna kuće generala Vrangela

Spo­men-plo­ča na ula­zu u ku­ću po­dig­nu­tu po­čet­kom pro­šlog ve­ka ot­kri­va da je u njoj od 1922. do 1926. go­di­ne ži­veo ge­ne­ral-lajt­nant Pe­tar Ni­ko­la­je­vič Vran­gel. 

Opro­stiv­ši se od oca Ni­ko­le, u ne­koj od za­klju­ča­nih so­ba ku­će u ko­joj se ne zna­ju ni sta­na­ri ni pod­sta­na­ri, Vran­gel je ot­pu­to­vao u Bri­sel, gde je po­pio smr­to­no­sni ko­njak u ko­ji je otrov si­pao mla­đa­ni ađu­tant ko­ji mu je u po­sled­njim tre­nu­ci­ma re­ci­to­vao re­vo­lu­ci­o­nar­ne sti­ho­ve o Cr­ve­noj ar­mi­ji. Ne zna se da li je tro­va­nje isto­rij­ska či­nje­ni­ca ili umet­nič­ka fik­ci­ja, ali ko­ga je bri­ga za to. U se­ri­ji je ge­ne­ra­lo­va smrt jed­nu od naj­po­tre­sni­jih sce­na. 

U Srem­skim Kar­lov­ci­ma na­sta­ni­lo se pe­de­se­tak Ru­sa pod Vran­ge­lo­vom ko­man­dom. Po­sled­nji ko­man­dant Be­le ru­ske car­ske ar­mi­je do­šao je sa po­ro­di­com, čla­no­vi­ma svog šta­ba, gru­pom ko­za­ka i in­te­lek­tu­a­la­ca. Za­ku­pio je ta­jan­stve­nu ku­ću, pre­tvo­riv­ši je u štab. Pre 10 go­di­na u Kar­lov­ci­ma je sve­ča­no ot­kri­ven Vran­ge­lov spo­me­nik, je­di­ni po­dig­nut ru­skoj emi­gra­ci­ji van te­ri­to­ri­je Ru­ske Fe­de­ra­ci­je, rad va­ja­ra Va­si­li­ja Azem­še. Na­la­zi se na kra­ju uli­ce, u par­ku, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni sta­re grad­ske bol­ni­ce ili „Špi­ta­la”. Ta­mo je da­nas Vi­so­ka ško­la stru­kov­nih stu­di­ja. Uče de­ca za me­na­dže­re, iako im je isto­ri­ja tu, na­do­hvat ru­ke. 

Iz če­sme Sve­tog An­dre­je Pr­vo­zva­nog, ko­ju su tih go­di­na po­di­gli ru­ski ofi­ci­ri, i da­lje te­če vo­da. 

Vran­gel, okru­žen naj­ver­ni­jim ofi­ci­ri­ma, po­sma­tra sa ve­li­kog pla­ka­ta, re­pro­duk­ci­je sta­re fo­to­gra­fi­je ko­ja kao da leb­di iz­nad spo­me­ni­ka lu­dim vre­me­ni­ma. Da­nas u Kar­lov­ci­ma sko­ro i da ne­ma po­to­ma­ka ru­ske emi­grant­ske ko­lo­ni­je, ali osta­la je uspo­me­na na ne­ke od njih, ka­že ku­stos Pa­ri­po­vić. Bi­li su pro­fe­so­ri u Kar­lo­vač­koj gim­na­zi­ji i Bo­go­slo­vi­ji, da­va­li ča­so­ve je­zi­ka i cr­ta­nja de­ci, pri­re­đi­va­li kon­cer­te i ba­lo­ve, po­ka­zu­ju­ći Kar­lov­ča­ni­ma neo­bič­ne ma­ni­re car­skog dvo­ra. Na Če­rat­skom gro­blju po­či­va u ti­ši­ni ko­lo­ni­ja Ru­sa, ko­ja se ov­de na­šla sti­ca­jem ne­sreć­nih isto­rij­skih okol­no­sti. Me­đu nji­ma je i Vran­ge­lov otac Ni­ko­la. Bi­la mu je to po­sled­nja že­lja. 

Šet­nja glav­nom uli­com Mi­tro­po­li­ta Stra­ti­mi­ro­vi­ća je pu­sto­lov­no pu­to­va­nje kroz isto­ri­ju, za­ve­re, iz­da­ju i po­e­zi­ju. Ne­da­le­ko od Vran­ge­lo­ve ku­će, broj 76, sta­no­vao je naj­po­zna­ti­ji đak Kar­lo­vač­ke gim­na­zi­je Bran­ko Ra­di­če­vić, ko­ji je u Kar­lov­ci­ma pro­veo šest go­di­na. Svo­jim ži­vo­tom i po­e­zi­jom bio je ne­ras­ki­di­vo ve­zan za Kar­lov­ce i Fru­šku go­ru. U ku­ći se sa­da iz­da­je je­dan apart­man sa tri le­ža­ja. Ka­ko je pi­sao Mi­loš Cr­njan­ski, „Kar­lov­ci su ma­lo, lju­bav­no pred­gra­đe Be­o­gra­da”. 

Ne pre­sta­je ov­de pri­ča o po­e­ta­ma u Uli­ci Mi­tro­po­li­ta Stra­ti­mi­ro­vi­ća. Sa­raj­li­ja Du­ško Tri­fu­no­vić se po­sle ra­to­va u biv­šoj Ju­gi na­sta­nio u Kar­lov­ci­ma. Ve­li­ki pe­snik ko­ji je na­pi­sao ne­ke od naj­lep­ših ba­la­da „Bi­je­log dug­me­ta” i „In­dek­sa” svo­ju pr­vu pe­snič­ku na­gra­du, „Bran­ko­vo ko­lo”, do­bio je 1960. go­di­ne. Imao je ku­ći­cu u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, gde je ži­veo i pi­sao. Na kra­ju svo­je te­sta­men­tar­ne po­et­ske zbir­ke „Ve­li­ko spre­ma­nje” za­pi­sao je: 

– Ja ću bi­ti jed­na bla­ga pa­di­na Če­ra­ta, br­da pre­ma sve­tim Kar­lov­ci­ma i Sun­cu... 

Na bla­gim pa­di­na­ma Če­ra­ta po­či­va­ju i otac ge­ne­ra­la Vran­ge­la i je­dan od naj­ve­ćih ju­go­slo­ven­skih pe­sni­ka, ge­ne­ral tra­gič­ne sud­bi­ne i po­e­ta ko­ji je ba­la­dom „Šta bi dao da si na mom mje­stu” ski­ci­rao uspon, ka­rak­ter i sud­bi­nu Go­ra­na Bre­go­vi­ća. 

Ne­što da­lje na­la­zi se Mu­zej pče­lar­stva po­ro­di­ce Ži­va­no­vić. Osno­vao ga je 1968. Bo­ri­vo­je Ži­va­no­vić, unuk ču­ve­nog fi­lo­lo­ga Jo­va­na Ži­va­no­vi­ća, pro­fe­so­ra Kar­lo­vač­ke gim­na­zi­je i Bo­go­slo­vi­je i vr­snog pče­la­ra. Mu­zej je po­se­ti­la Ka­mi­la Par­ker, dok je njen su­prug Čarls, princ od Vel­sa, bo­ra­vio u ma­na­sti­ru Ko­vilj. Šta je pre­sto­lo­na­sled­nik bri­tan­ske kru­ne tra­žio u Ko­vi­lju? Mo­žda ta po­se­ta ima onu vr­stu mi­sti­ke ko­ja je po­treb­na ne­koj na­red­noj se­zo­ni „Sen­ki nad Bal­ka­nom?” 

Na kra­ju smo uli­ce, u par­ku po­red spo­me­ni­ka Vran­ge­lu. De­se­tak me­ta­ra iza ge­ne­ra­la i be­lih Ru­sa, či­je fo­to­gra­fi­je na pla­ka­tu iz­gle­da­ju sve set­ni­je ka­ko vre­me pro­la­zi, po­sta­vljen je spo­me­nik Sa­vi Vla­di­sla­vi­ću-Ra­gu­zin­skom, tr­gov­cu, di­plo­ma­ti i oba­ve­štaj­cu u slu­žbi ru­skog ca­ra Pe­tra Ve­li­kog. Ko je bio Sr­bin iz Her­ce­go­vi­ne, je­dan od naj­moć­ni­jih lju­di Evro­pe svog vre­me­na, ko­jem su po­ve­re­ne mno­ge di­plo­mat­ske mi­si­je u Ca­ri­gra­du, Ri­mu i Pe­kin­gu? Po­ne­što či­nje­ni­ca, a po­ne­što le­gen­di, sla­ve ga kao osni­va­ča ru­ske taj­ne slu­žbe. Bio je, da­kle, car­ski pret­hod­nik Mu­sta­fe Go­lu­bi­ća. Sa­mo što ni­je bio cr­ven!