Тајна куће генерала Врангела

Спо­мен-пло­ча на ула­зу у ку­ћу по­диг­ну­ту по­чет­ком про­шлог ве­ка от­кри­ва да је у њој од 1922. до 1926. го­ди­не жи­вео ге­не­рал-лајт­нант Пе­тар Ни­ко­ла­је­вич Вран­гел. 

Опро­стив­ши се од оца Ни­ко­ле, у не­кој од за­кљу­ча­них со­ба ку­ће у ко­јој се не зна­ју ни ста­на­ри ни под­ста­на­ри, Вран­гел је от­пу­то­вао у Бри­сел, где је по­пио смр­то­но­сни ко­њак у ко­ји је отров си­пао мла­ђа­ни ађу­тант ко­ји му је у по­след­њим тре­ну­ци­ма ре­ци­то­вао ре­во­лу­ци­о­нар­не сти­хо­ве о Цр­ве­ној ар­ми­ји. Не зна се да ли је тро­ва­ње исто­риј­ска чи­ње­ни­ца или умет­нич­ка фик­ци­ја, али ко­га је бри­га за то. У се­ри­ји је ге­не­ра­ло­ва смрт јед­ну од нај­по­тре­сни­јих сце­на. 

У Срем­ским Кар­лов­ци­ма на­ста­ни­ло се пе­де­се­так Ру­са под Вран­ге­ло­вом ко­ман­дом. По­след­њи ко­ман­дант Бе­ле ру­ске цар­ске ар­ми­је до­шао је са по­ро­ди­цом, чла­но­ви­ма свог шта­ба, гру­пом ко­за­ка и ин­те­лек­ту­а­ла­ца. За­ку­пио је та­јан­стве­ну ку­ћу, пре­тво­рив­ши је у штаб. Пре 10 го­ди­на у Кар­лов­ци­ма је све­ча­но от­кри­вен Вран­ге­лов спо­ме­ник, је­ди­ни по­диг­нут ру­ској еми­гра­ци­ји ван те­ри­то­ри­је Ру­ске Фе­де­ра­ци­је, рад ва­ја­ра Ва­си­ли­ја Азем­ше. На­ла­зи се на кра­ју ули­це, у пар­ку, у не­по­сред­ној бли­зи­ни ста­ре град­ске бол­ни­це или „Шпи­та­ла”. Та­мо је да­нас Ви­со­ка шко­ла стру­ков­них сту­ди­ја. Уче де­ца за ме­на­џе­ре, иако им је исто­ри­ја ту, на­до­хват ру­ке. 

Из че­сме Све­тог Ан­дре­је Пр­во­зва­ног, ко­ју су тих го­ди­на по­ди­гли ру­ски офи­ци­ри, и да­ље те­че во­да. 

Вран­гел, окру­жен нај­вер­ни­јим офи­ци­ри­ма, по­сма­тра са ве­ли­ког пла­ка­та, ре­про­дук­ци­је ста­ре фо­то­гра­фи­је ко­ја као да леб­ди из­над спо­ме­ни­ка лу­дим вре­ме­ни­ма. Да­нас у Кар­лов­ци­ма ско­ро и да не­ма по­то­ма­ка ру­ске еми­грант­ске ко­ло­ни­је, али оста­ла је успо­ме­на на не­ке од њих, ка­же ку­стос Па­ри­по­вић. Би­ли су про­фе­со­ри у Кар­ло­вач­кој гим­на­зи­ји и Бо­го­сло­ви­ји, да­ва­ли ча­со­ве је­зи­ка и цр­та­ња де­ци, при­ре­ђи­ва­ли кон­цер­те и ба­ло­ве, по­ка­зу­ју­ћи Кар­лов­ча­ни­ма нео­бич­не ма­ни­ре цар­ског дво­ра. На Че­рат­ском гро­бљу по­чи­ва у ти­ши­ни ко­ло­ни­ја Ру­са, ко­ја се ов­де на­шла сти­ца­јем не­срећ­них исто­риј­ских окол­но­сти. Ме­ђу њи­ма је и Вран­ге­лов отац Ни­ко­ла. Би­ла му је то по­след­ња же­ља. 

Шет­ња глав­ном ули­цом Ми­тро­по­ли­та Стра­ти­ми­ро­ви­ћа је пу­сто­лов­но пу­то­ва­ње кроз исто­ри­ју, за­ве­ре, из­да­ју и по­е­зи­ју. Не­да­ле­ко од Вран­ге­ло­ве ку­ће, број 76, ста­но­вао је нај­по­зна­ти­ји ђак Кар­ло­вач­ке гим­на­зи­је Бран­ко Ра­ди­че­вић, ко­ји је у Кар­лов­ци­ма про­вео шест го­ди­на. Сво­јим жи­во­том и по­е­зи­јом био је не­рас­ки­ди­во ве­зан за Кар­лов­це и Фру­шку го­ру. У ку­ћи се са­да из­да­је је­дан апарт­ман са три ле­жа­ја. Ка­ко је пи­сао Ми­лош Цр­њан­ски, „Кар­лов­ци су ма­ло, љу­бав­но пред­гра­ђе Бе­о­гра­да”. 

Не пре­ста­је ов­де при­ча о по­е­та­ма у Ули­ци Ми­тро­по­ли­та Стра­ти­ми­ро­ви­ћа. Са­рај­ли­ја Ду­шко Три­фу­но­вић се по­сле ра­то­ва у бив­шој Ју­ги на­ста­нио у Кар­лов­ци­ма. Ве­ли­ки пе­сник ко­ји је на­пи­сао не­ке од нај­леп­ших ба­ла­да „Би­је­лог дуг­ме­та” и „Ин­дек­са” сво­ју пр­ву пе­снич­ку на­гра­ду, „Бран­ко­во ко­ло”, до­био је 1960. го­ди­не. Имао је ку­ћи­цу у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, где је жи­вео и пи­сао. На кра­ју сво­је те­ста­мен­тар­не по­ет­ске збир­ке „Ве­ли­ко спре­ма­ње” за­пи­сао је: 

– Ја ћу би­ти јед­на бла­га па­ди­на Че­ра­та, бр­да пре­ма све­тим Кар­лов­ци­ма и Сун­цу... 

На бла­гим па­ди­на­ма Че­ра­та по­чи­ва­ју и отац ге­не­ра­ла Вран­ге­ла и је­дан од нај­ве­ћих ју­го­сло­вен­ских пе­сни­ка, ге­не­рал тра­гич­не суд­би­не и по­е­та ко­ји је ба­ла­дом „Шта би дао да си на мом мје­сту” ски­ци­рао успон, ка­рак­тер и суд­би­ну Го­ра­на Бре­го­ви­ћа. 

Не­што да­ље на­ла­зи се Му­зеј пче­лар­ства по­ро­ди­це Жи­ва­но­вић. Осно­вао га је 1968. Бо­ри­во­је Жи­ва­но­вић, унук чу­ве­ног фи­ло­ло­га Јо­ва­на Жи­ва­но­ви­ћа, про­фе­со­ра Кар­ло­вач­ке гим­на­зи­је и Бо­го­сло­ви­је и вр­сног пче­ла­ра. Му­зеј је по­се­ти­ла Ка­ми­ла Пар­кер, док је њен су­пруг Чарлс, принц од Вел­са, бо­ра­вио у ма­на­сти­ру Ко­виљ. Шта је пре­сто­ло­на­след­ник бри­тан­ске кру­не тра­жио у Ко­ви­љу? Мо­жда та по­се­та има ону вр­сту ми­сти­ке ко­ја је по­треб­на не­кој на­ред­ној се­зо­ни „Сен­ки над Бал­ка­ном?” 

На кра­ју смо ули­це, у пар­ку по­ред спо­ме­ни­ка Вран­ге­лу. Де­се­так ме­та­ра иза ге­не­ра­ла и бе­лих Ру­са, чи­је фо­то­гра­фи­је на пла­ка­ту из­гле­да­ју све сет­ни­је ка­ко вре­ме про­ла­зи, по­ста­вљен је спо­ме­ник Са­ви Вла­ди­сла­ви­ћу-Ра­гу­зин­ском, тр­гов­цу, ди­пло­ма­ти и оба­ве­штај­цу у слу­жби ру­ског ца­ра Пе­тра Ве­ли­ког. Ко је био Ср­бин из Хер­це­го­ви­не, је­дан од нај­моћ­ни­јих љу­ди Евро­пе свог вре­ме­на, ко­јем су по­ве­ре­не мно­ге ди­пло­мат­ске ми­си­је у Ца­ри­гра­ду, Ри­му и Пе­кин­гу? По­не­што чи­ње­ни­ца, а по­не­што ле­ген­ди, сла­ве га као осни­ва­ча ру­ске тај­не слу­жбе. Био је, да­кле, цар­ски прет­ход­ник Му­ста­фе Го­лу­би­ћа. Са­мо што ни­је био цр­вен!