Plamičak koji obasjava dušu

Već je sa­brao sto­ti­nu ovih ru­ko­ra­da, ne mo­gu svi ni da se po­re­đa­ju na sto­čić u dnev­nom bo­rav­ku.

– Još sam išao u Gim­na­zi­ju u Gac­kom kad sam po­ma­lo re­zba­rio, a ka­sni­je i na­či­nio dva kr­sta. Je­dan je da­ro­van ar­hi­man­dri­tu Si­me­o­nu u ma­na­sti­ru Do­bri­će­vo na oba­la­ma Bi­leć­kog je­ze­ra, dru­gi cr­kvi u Na­di­ni­ći­ma kod Gac­ka u vre­me nje­ne ob­no­ve, uoči po­sled­njeg ra­ta. Baš tih go­di­na re­šio sam da na­pra­vim dr­ve­no vi­se­će kan­di­lo. Či­ni­lo mi se, mo­žda je ta­ko i da­nas, da to ni­ko ne ra­di.

Dr­vo du­bi i pre­kra­ja sa­mo ru­kom u ko­joj je dle­to, skal­pel ili no­žić.

– Tra­žim ja­vor, naj­če­šće, ali ima ov­de i di­vlje tre­šnje i ora­ha. Ja­vo­ro­vi­na se be­li, pa je bo­je­nje nu­žno. To­me sle­di za­šti­ta od pro­pa­da­nja i na­po­slet­ku, u za­vr­šnoj ob­ra­di, do­la­zi pre­maz pri­rod­nim smo­la­ma da bi kan­di­lo do­bi­lo sjaj. Sva­ko je za se­be, ni­sam ura­dio dva ista, a ša­re, ko­je pret­hod­no cr­tam na pa­pi­ru, pri­la­go­đa­vam ob­li­ku dr­ve­ta.

Ima, ve­li, još ne­čeg što ga vu­če u ove vo­de…

– Mo­žda je to moj od­nos pre­ma ve­ri. Za me­ne je, a tu sam na ne­ki na­čin oso­ben ili raz­li­čit, ve­o­ma va­žno da se shva­te va­žne stva­ri, i to od­mah. Br­zo pro­đe ovo­ze­malj­ski ži­vot, a ni­ko nas ne na­u­či za­što je Hri­stos do­šao pre dve hi­lja­de go­di­na. Otac je po­slao Si­na da po­ka­že put čo­ve­ku i pro­ve­de čo­ve­ka kroz ovo­ze­malj­ski svet. A sin Bo­ga ži­vo­ga je po­slao Pa­vla Stoj­če­vi­ća da na­ma Sr­bi­ma po­ka­že put ka car­stvu ne­be­skom. Pa­vle nas je na sop­stve­nom pri­me­ru učio Hri­sto­vom pu­tu, ob­na­vljao gra­di­vo sva­kog tre­nut­ka i ono­ga ko je vi­deo i shva­tio što je vi­deo je­ste car­stvo ne­be­sko. 

Pre dve go­di­ne dr Mi­lo­še­vić je na­pra­vio i štap za ko­lo­ni­ju „pa­stir­ski štap pa­tri­jar­ha Pa­vla”, a la­ne i krst za ko­lo­ni­ju „krst pa­tri­jar­ha Pa­vla”, či­ji je idej­ni za­čet­nik. Te se na­da da će ko­li­ko su­tra u Čač­ku da bu­du ute­me­lje­ni „Da­ni pa­tri­jar­ha Pa­vla”.

– Ra­de­ći na kan­di­li­ma i na ko­lo­ni­ja­ma že­lim sa­mo jed­no: da se uči­mo na vred­no­sti­ma, da bu­de­mo bo­lji lju­di, da naš ovo­ze­malj­ski ži­vot bu­de bo­go­u­god­ni­ji, da kroz nje­ga te­ži­mo car­stvu ne­be­skom, da ne či­ni­mo zlo, da či­ni­mo do­bra, da se bo­ri­mo za vred­no­sti u sva­kom po­gle­du, da lju­di bu­du lju­di a ne bro­je­vi, da do­bro po­be­đu­je zlo u na­ma, da po­be­đu­je op­šte nad lič­nim.

Dr Mi­lo­še­vić je 1995, od­mah po­sle od­bra­nje­nog dok­to­ra­ta iz po­ljo­pri­vre­de (fi­to­pa­to­lo­gi­je, vi­ru­si krom­pi­ra), do­bio sa­gla­snost da po­sta­ne po­sle­di­plo­mac na te­o­lo­gi­ji u Be­o­gra­du, ali je od­u­stao („I da­nas se ka­jem zbog te od­lu­ke”).

Mno­gi od nas udu­be se u mi­sli čim ose­te mi­ris za­pa­lje­nih smo­la iz kan­di­la pred iko­nom, to­kom mo­li­tve i bo­go­slu­že­nja. Za­što je kan­di­lo tu ob­ja­snio je, u osam stav­ki, vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić, u svo­jim „Mi­si­o­nar­skim pi­smi­ma”. Po­čet­na gla­si: „Ve­ra na­ša je sve­tlost, a Isus Hri­stos re­če: ’Ja sam sve­tlost sve­tu’”. A pla­mi­čak kan­di­la, ve­le du­hov­ni­ci, „oba­sja­va sve­to li­ce Hri­sto­vo i svih sve­tih ko­ji su se na ovo­ze­malj­skom pu­tu ugle­da­li na nje­ga”.