Razočaranje Laze Kostića

O tome za „Politiku” govori dr Žika Bujuklić, profesor rimskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, koji je pre dve nedelje otkrio da je Laza Kostić u Pešti doktorirao na zakonodavstvu cara Dušana. Disertacionu diplomu na latinskom jeziku „Politika” je ekskluzivno objavila 28. decembra 2017. godine na prvoj strani.

– Kada je 1. maja 1866. godine Laza Kostić s 25 godina odbranio doktorat na Kraljevskom univerzitetu u Pešti, postao je doktor „oba prava” (utriusque iuris) – i civilnog i crkvenog. Ovom strukom se posle toga nije bavio, ali kada je ostao bez sredstava za život, poslušao je savet prijatelja da svoju karijeru nastavi kao profesor na Velikoj školi u Beogradu. Za to se posebno zauzimao Jovan Bošković. Međutim, kada je Kostića sredinom 1879. godine pozvao da se prijavi na „stečaj” (konkurs) za profesora na nekoliko različitih predmeta, peštanski doktor prava kao da je počeo da se koleba – sa čuđenjem konstatuje dr Bujuklić.

„Dražajši moj! ... Što se tiče statistike i opšteg državnog prava, to nikada nije bila moja specijalnost, i mene pozvati na te katedre to je ’humbug’ (glupost). Državno pravo još kojekako. Kao bivši član parlamenta i žurnalista imam toliko pojma o glavnim rezultatima nauke da se ne bih osramotio pred onim klipanima što izlaze iz beogradskih gimnazija. Ali ja u statistiku! To je kao muza u Šišatovac. Ti si mi pisao pre nekada, da se pomišlja na mene sa pogledom na katedru opšte literature i estetike. To bi imalo smisla. Mogao bih se i s filozofijom pohrvati ne zazirući od konkurencije. Za opštu istoriju bio bih samo diletant.”

– Međutim, pritisnut materijalnim nedaćama preskupog života u Beču, Kostić će posredstvom Srpskog poslanstva ipak slati u više navrata prijave za različite katedre – ali bez ikakvog rezultata – kaže dr Bujuklić.

Ova događanja oko Kostićeve profesure izazvala su ogorčenje među vojvođanskim Srbima: „Zar se tako radi poput ideje ujedinjenja srpskog? Mi smo ovde sa zauzimanja za srpsku stvar ne samo pod mačem neprijateljskim, nego nas beogradski prijatelji turaju pod ruglo njihovo, kad za jednog Lazu nemaju profesorsko mesto?”

– Primio ga je u audijenciju čak i knez Milan, ali mu ni to nije mnogo pomoglo, osim što ga je uverio da mu „njegov upliv stoji na dispoziciji” – kaže profesor.

Dr Žika Bujuklić nastavlja da otkriva detalje iz života velikog pesnika i ondašnjih prilika na našim prostorima.

– Kao i mnogo puta kasnije, i u ovom slučaju je životna sudbina Laze Kostića bila određena spletom političkih i istorijskih događanja. Naime, sticanjem državne samostalnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine, Kneževina Srbija dobija nesporni primat u pijemontskoj ulozi objedinjavanja srpskog naroda jer je vremenom već postala „najmoćnija snaga koja se može upotrebiti pri našem oslobođenju narodnom” (Aberdar). To izoštrava surevnjivost između intelektualne i političke elite Srpske Atine i Beograda, prestonice u koju se postepeno sele neke institucije i partijska glasila, poput „Mlade Srbadije” (organa Ujedinjene omladine srpske). Vojvođani su nerado gledali na preuzimanje kulturnog vođstva od strane Srbijanaca i, obrnuto, u Kneževini je mnogima smetalo njihovo pomalo razmetljivo isticanje kulturne superiornosti i, pogotovo, zauzimanje pozicija u državnim i prosvetnim institucijama suverene kneževine – objašnjava profesor.

Navodi da pojedini autori s pravom konstatuju da su „Vojvođani, među njima i Kostić, gledali na Srbiju samo kao na snagu koja treba da ih oslobodi iz austrougarskog ropstva i nisu imali razumevanja za njene unutrašnje slobodarske borbe. Oni su se većinom držali dinastije i apsolutističkih nosilaca vlasti i time još u većoj meri izazivali protiv sebe napredno nastrojenu mlađu inteligenciju”.

– Uz to, Kostić je iz svoje bečke perspektive imao pogrešnu predstavu o beogradskoj sredini i o svojoj popularnosti u njoj – što je uočio čak i austrijski predstavnik u Beogradu, koji je u svom poverljivom izveštaju konstatovao da je Kostić prilikom pomenutog izbora propao upravo zato što, kao stranac, među članovima kolegijuma Velike škole nije imao prijatelja – kaže dr Bujuklić.

Srećom po Kostića, desetak godina kasnije, u Beogradu se pojavilo upražnjeno mesto na katedri za rimsko pravo, jer je profesor Giga Geršić, njegov kolega s peštanskih studija, periodično napuštao Veliku školu, pošto je biran za ministra pravde u nekoliko vlada, a bio je i državni savetnik.

– Međutim, dok je Kostić boravio na Cetinju, na pomenutoj katedri je 1889. za suplenta izabran Živko Milosavljević (1860–1900), a već sledeće godine promovisan i za profesora rimskog prava – kaže dr Bujuklić.

Laza Kostić je u kasnije napisanom tekstu ovaj događaj sarkastično prokomentarisao: „...pre nekoliko godina sam u beogradskoj Velikoj školi propao pri izboru za profesora rimskoga prava. Izabrali su nekog mladića, kom su sami njegovi predlagači priznali da ne zna latinski, al’ će naučiti”.

– Zaista je tačno da je Milosavljević imao samo 25 godina kada su ga angažovali u nastavi. Prava je diplomirao u Beogradu, ali je kao državni pitomac završio trogodišnje studije u Parizu (1885–1888) i stekao lisans prava. Verovatno da je to bilo odlučujuće za izbor, jer je srpska država ulagala u njegovo školovanje i logično da se opredele za njega, a ne za „aplikanta” (kandidata) s ugarskim državljanstvom – mada je Kostić imao nesumnjivo više akademsko zvanje od pobedničkog kandidata – objašnjava profesor.

Očigledno je, kaže, da podrška Lazinih prijatelja u Srbiji nije pomogla jer možda nije uspela da nadvlada i odijum prema njegovom političkom delovanju, koje će ga, uostalom, uskoro udaljiti od dvora u Beogradu, sprečiti ostanak u Vojvodini (Južnoj Ugarskoj), a i utočište u „srpskoj Sparti” knjaza Nikole nije dugo potrajalo.

Tada duboko razočarani Kostić šalje Valtazaru Bogišiću pismo puno gorčine, s početka ovog teksta.

– Može se samo pretpostaviti koliko bi kulturni ambijent Beograda postao bogatiji uključivanjem ovog svestranog intelektualca u prosvetni ili teatarski život Kneževine Srbije. Sa stalnim zaposlenjem, sigurnom egzistencijom, obezbeđenim domom i neophodnim uslovima za rad, Kostić bi nesumnjivo ostavio daleko više za sobom na književnom i naučnom planu. Tada bi i njegova materijalna zaostavština bila bolje sačuvana, pa ne bi morali, samo na osnovu malobrojnih arhivskih krhotina, da rekonstruišemo prebogati duhovni svet ovoga erudite, a pogotovo njegov sasvim zapostavljeni pravnički opus – zaključuje profesor Žika Bujuklić.

Beograd je mnogo izgubio što Lazu Kostića nije primio na Veliku školu jer će on zatim pokušati da nađe uhlebljenje na Sveučilištu Franje Josifa I u Zagrebu. Tadašnji ministar prosvete Isidor Kršnjavi mu je ponudio da za visok honorar prevede nemački udžbenik Hajnriha Dernburga „Pandekten” i da mu to bude preporuka za profesuru na katedri rimskog prava u Zagrebu. Međutim, kaže profesor, Kostić nije ni slutio da je time postao samo pion u političkom igrokazu koji je vešto režirao moćni hrvatski ban Kuen Hedervari.

(Nastaviće se)