Разочарање Лазе Костића

О томе за „Политику” говори др Жика Бујуклић, професор римског права на Правном факултету у Београду, који је пре две недеље открио да је Лаза Костић у Пешти докторирао на законодавству цара Душана. Дисертациону диплому на латинском језику „Политика” је ексклузивно објавила 28. децембра 2017. године на првој страни.

– Када је 1. маја 1866. године Лаза Костић с 25 година одбранио докторат на Краљевском универзитету у Пешти, постао је доктор „оба права” (utriusque iuris) – и цивилног и црквеног. Овом струком се после тога није бавио, али када је остао без средстава за живот, послушао је савет пријатеља да своју каријеру настави као професор на Великој школи у Београду. За то се посебно заузимао Јован Бошковић. Међутим, када је Костића средином 1879. године позвао да се пријави на „стечај” (конкурс) за професора на неколико различитих предмета, пештански доктор права као да је почео да се колеба – са чуђењем констатује др Бујуклић.

„Дражајши мој! ... Што се тиче статистике и општег државног права, то никада није била моја специјалност, и мене позвати на те катедре то је ’хумбуг’ (глупост). Државно право још којекако. Као бивши члан парламента и журналиста имам толико појма о главним резултатима науке да се не бих осрамотио пред оним клипанима што излазе из београдских гимназија. Али ја у статистику! То је као муза у Шишатовац. Ти си ми писао пре некада, да се помишља на мене са погледом на катедру опште литературе и естетике. То би имало смисла. Могао бих се и с филозофијом похрвати не зазирући од конкуренције. За општу историју био бих само дилетант.”

– Међутим, притиснут материјалним недаћама прескупог живота у Бечу, Костић ће посредством Српског посланства ипак слати у више наврата пријаве за различите катедре – али без икаквог резултата – каже др Бујуклић.

Ова догађања око Костићеве професуре изазвала су огорчење међу војвођанским Србима: „Зар се тако ради попут идеје уједињења српског? Ми смо овде са заузимања за српску ствар не само под мачем непријатељским, него нас београдски пријатељи турају под ругло њихово, кад за једног Лазу немају професорско место?”

– Примио га је у аудијенцију чак и кнез Милан, али му ни то није много помогло, осим што га је уверио да му „његов уплив стоји на диспозицији” – каже професор.

Др Жика Бујуклић наставља да открива детаље из живота великог песника и ондашњих прилика на нашим просторима.

– Као и много пута касније, и у овом случају је животна судбина Лазе Костића била одређена сплетом политичких и историјских догађања. Наиме, стицањем државне самосталности на Берлинском конгресу 1878. године, Кнежевина Србија добија неспорни примат у пијемонтској улози обједињавања српског народа јер је временом већ постала „најмоћнија снага која се може употребити при нашем ослобођењу народном” (Абердар). То изоштрава суревњивост између интелектуалне и политичке елите Српске Атине и Београда, престонице у коју се постепено селе неке институције и партијска гласила, попут „Младе Србадије” (органа Уједињене омладине српске). Војвођани су нерадо гледали на преузимање културног вођства од стране Србијанаца и, обрнуто, у Кнежевини је многима сметало њихово помало разметљиво истицање културне супериорности и, поготово, заузимање позиција у државним и просветним институцијама суверене кнежевине – објашњава професор.

Наводи да поједини аутори с правом констатују да су „Војвођани, међу њима и Костић, гледали на Србију само као на снагу која треба да их ослободи из аустроугарског ропства и нису имали разумевања за њене унутрашње слободарске борбе. Они су се већином држали династије и апсолутистичких носилаца власти и тиме још у већој мери изазивали против себе напредно настројену млађу интелигенцију”.

– Уз то, Костић је из своје бечке перспективе имао погрешну представу о београдској средини и о својој популарности у њој – што је уочио чак и аустријски представник у Београду, који је у свом поверљивом извештају констатовао да је Костић приликом поменутог избора пропао управо зато што, као странац, међу члановима колегијума Велике школе није имао пријатеља – каже др Бујуклић.

Срећом по Костића, десетак година касније, у Београду се појавило упражњено место на катедри за римско право, јер је професор Гига Гершић, његов колега с пештанских студија, периодично напуштао Велику школу, пошто је биран за министра правде у неколико влада, а био је и државни саветник.

– Међутим, док је Костић боравио на Цетињу, на поменутој катедри је 1889. за суплента изабран Живко Милосављевић (1860–1900), а већ следеће године промовисан и за професора римског права – каже др Бујуклић.

Лаза Костић је у касније написаном тексту овај догађај саркастично прокоментарисао: „...пре неколико година сам у београдској Великој школи пропао при избору за професора римскога права. Изабрали су неког младића, ком су сами његови предлагачи признали да не зна латински, ал’ ће научити”.

– Заиста је тачно да је Милосављевић имао само 25 година када су га ангажовали у настави. Права је дипломирао у Београду, али је као државни питомац завршио трогодишње студије у Паризу (1885–1888) и стекао lisans права. Вероватно да је то било одлучујуће за избор, јер је српска држава улагала у његово школовање и логично да се определе за њега, а не за „апликанта” (кандидата) с угарским држављанством – мада је Костић имао несумњиво више академско звање од победничког кандидата – објашњава професор.

Очигледно је, каже, да подршка Лазиних пријатеља у Србији није помогла јер можда није успела да надвлада и одијум према његовом политичком деловању, које ће га, уосталом, ускоро удаљити од двора у Београду, спречити останак у Војводини (Јужној Угарској), а и уточиште у „српској Спарти” књаза Николе није дуго потрајало.

Тада дубоко разочарани Костић шаље Валтазару Богишићу писмо пуно горчине, с почетка овог текста.

– Може се само претпоставити колико би културни амбијент Београда постао богатији укључивањем овог свестраног интелектуалца у просветни или театарски живот Кнежевине Србије. Са сталним запослењем, сигурном егзистенцијом, обезбеђеним домом и неопходним условима за рад, Костић би несумњиво оставио далеко више за собом на књижевном и научном плану. Тада би и његова материјална заоставштина била боље сачувана, па не би морали, само на основу малобројних архивских крхотина, да реконструишемо пребогати духовни свет овога ерудите, а поготово његов сасвим запостављени правнички опус – закључује професор Жика Бујуклић.

Београд је много изгубио што Лазу Костића није примио на Велику школу јер ће он затим покушати да нађе ухлебљење на Свеучилишту Фрање Јосифа I у Загребу. Тадашњи министар просвете Исидор Кршњави му је понудио да за висок хонорар преведе немачки уџбеник Хајнриха Дернбурга „Pandekten” и да му то буде препорука за професуру на катедри римског права у Загребу. Међутим, каже професор, Костић није ни слутио да је тиме постао само пион у политичком игроказу који је вешто режирао моћни хрватски бан Куен Хедервари.

(Наставиће се)