Mami najavim kada gubim u „Poteri”

Otac pop-arta Endi Vorhol je verovao da će svako imati 15 minuta slave, a domaći reditelj Milorad Milinković sveo je tu slavu na tri minuta. Tako bar glasi naziv rijaliti programa o kome je reč u njegovom novom filmu „Patuljci sa naslovne strane”, koji će imati premijeru 17. januara.

– Slogan rijalitija u filmu glasi: „Nekad ste išli u cirkus nakaza, a sada one dolaze u vaš dom.” To je šou za „ljude van libele”. Glavni junak, voditelj šou-programa, vređa ih i zato ima veliki rejting jer ljudi vole da gledaju kako se neko iživljava nad slabijima – priča reditelj koji je, kao i u ranijim filmovima „Mrtav ladan” i „Čitulja za Eskobara”, snimio crnu komediju.

U filmu „Patuljci sa naslovne strane” Nikola (igra ga Gordan Kičić) je vodeća zvezda rijaliti programa. Njegovi zlobni komentari magnetski privlače gledalište i dižu rejtinge. Nikolin život počinje da se menja kada smisli način kako da od mlade devojke, koju gura ambiciozna majka, napravi zvezdu. Smešta joj skrivenu kameru koja se otima kontroli pa se on pita: „Je li sve to nameštaljka, skrivena kamera koju podmeću njemu?”

– Nikola je pametan, talentovan, nekada je bio kul. Poneli su ga slava, novac, rejtinzi, pomilovao ga je bog rejtinga. Zastranio je, ali toga nije svestan. To je ona faza u životu kada vas zaposedne kapitalističko-mondijalistički sindrom „moram da radim, moram da stičem”. Ali ne morate. Treba imati meru za sve – smatra reditelj.

Milinković u filmu ne želi da morališe, ne bavi se kritikom društva i medija, već se fokusira na čoveka koji je zalutao.

– Svaka dobra priča se bavi pojedincem. Sve oko njega je slika društva jer to ne može i ne treba da se izbegne. Ako neko ima nameru da kritikuje društvo, on se onda postavlja iznad društva, kao moralno superioran pojedinac. Slikam društvo onakvo kakvo jeste bez potrebe da morališem. Scenario je star sedam-osam godina i često sam ga menjao jer me je stvarnost stalno preticala. Dešavalo mi se da smislim sumanuti rijaliti i posle godinu dana to vidim na TV. Tada sam morao da smišljam sve gore stvari. Smislio sam dva rijalitija: „Goli otok”, u kom se takmičari podele na čuvare i zatvorenike koji muče ove prve, i „Borba za organe”, u kom se ljudi kojima su potrebni organi takmiče u rijalitiju, a gledaoci SMS-om određuju ko će da dobije organ – priča naš sagovornik, koji se u filmu dotiče i teme estrade, čiji deo jesu rijalitiji, a koja „jede svoju decu”.

Ističe da poznaje mnogo ljudi koji su na estradi godinama, a uspevaju da ostanu normalni, slavni su i bogati, a to ih nije promenilo, kao što, s druge strane, ima i onih koji su se u slavi izgubili.

Sklekovi za mozak

Milinkovića lično slava nije promenila. Iako je po zanimanju filmski i TV reditelj, širu popularnost stekao je učešćem u kvizu „Potera”, u kom je, za mnoge gledaoce, najopasniji Tragač:

– To misle zbog toga što sam visok i crn. To je stvar psihologije. Statistika kaže da su svi Tragači podjednako uspešni.

Uverava nas da se danas ne priprema za kviz, već samo dođe na snimanje i odgovara:

– Ranije smo imali neke vrste priprema, takozvane sklekove za mozak. Nedelju dana pred snimanje imali smo serije brzih pitanja, brzo smo odgovarali na njih, što nas značajno ubrzava i u odgovaranju i u koncentraciji i razmišljanju. Kada su mi govorili da će to da me ubrza nisam verovao. Ali uspeva.

Prošle godine nije mogao da ide na tu vrstu priprema zbog snimanja filma. Dan pošto je završio snimanje filma, počeo je da snima kviz „Poteru” (tokom dana snime se dve epizode), odmor nije imao.

– Pred početak emitovanja, na početku prve sezone, posetio nas je licencor „Potere”, Englez, koji nam je objašnjavao kako treba da budemo zajedljivi i strogi, i kako će nas svi mrzeti, što je i poenta. Rekao nam je da će svi misliti da je kviz namešten. Lično sam čuo najrazličitije teorije o kvizu: od one da imamo nevidljive slušalice u ušima, neke mikročipove, do najsumanutije teorije da mi pritiskamo bilo koje dugme pa u režiji sve srede – priča sagovornik.

Takvim kritičarima, pa i takmičarima koji slično misle, Milinković odgovara da uđu u režiju tokom snimanja kviza i uvere se šta je tačno.

– Licencor nam je takođe rekao da protiv tih teorija ne možemo da se borimo već treba da obrazložimo pitanje za koja znamo odgovore. Trudim se da obrazložim ali me nekad iseku u montaži. Inače, odgovore na oko 40–50 odsto pitanja ne znate, pa se trudite da nađete neku logiku u odgovaranju. Nekad lupate na sreću i nekad promašite, a nekad pogodite. Ako pogodite, kako da objasnite sem da kažete: lupio sam, što i radim, kažem.

Svestan je da u Srbiji ima mnogo kvizomana – osoba koje idu iz kviza u kviz. Ističe da su upravo oni vrlo osetljivi na svaku vrstu prevare, kao i da su pronašli bilo šta što nije u redu u kvizu „Potera”, oni bi tužili.

Sprinterska koncentracija

I danas se seća nekih pitanja i najčešće – netačnih odgovora. Na primer, da nije mogao da se seti da je bevanda pola vino, pola voda, a zabrljao je i sa Obrenovićima, o kojima mnogo zna i čita.

Priznaje da ima sprintersku – kratku koncentraciju i da se posle snimanja kviza mnogo toga ne seća. Takođe, nikada ne sluša pitanja i odgovore učesnika. Za to vreme šeta ili je u šminkernici i zahteva da ugase monitor na kojem se prati dešavanje u studiju, da ga to ne bi dekoncentrisalo.

Članovi njegove porodice rado gledaju kviz „Potera”. Ćerkica je srećna što vidi tatu na televiziji, supruga navija protiv njega, a Milinkovićeva majka uvek navija za sina:

– Mama se nervira ako gubim. Uvek se trudim da joj najavim da će biti epizoda kviza u kojoj sam izgubio da se ne bi nervirala.