Svođenje životnih računa Laze Kostića

Tako je Ivan Vasin Popović o Kostićevom boravku u Krušedolu ostavio putopisni zapis, objavljen u sarajevskom književnom časopisu „Nada” iz 1896. godine.

Profesor Žika Bujuklić kaže da to više nije onaj plahoviti Laza iz studentskih dana, koji 1864. godine jednom svom prijatelju iz Pešte piše: „U subotu sam polagao supletoriju iz kanonikuma. Sad samo mene birajte na sabor, ako hoćete da utučete kaluđere.”

– U poznim godinama Kostić doživljava duhovnu transformaciju: razočarao se u nacionalne ideale svoje generacije, napustio napredne liberalne ideje, okrenuo se i protiv samog Miletića – što ga potpuno odvaja od nekadašnjih saboraca i približava klerikalnim strujama vojvođanskih Srba, okupljenih oko crkve. Svakako da je i to bio jedan od razloga njegove nepopularnosti i osporavanja u poslednjem periodu života. Doduše, i pre toga je, tek posle mnogo političkog nadgornjavanja, bio uključen u rad Srpskog učenog društva (1883), a redovni član Srpske kraljevske akademije postaje tek pred smrt 1909. godine. Pristupnu besedu nije ni održao, jer je sledeće godine preminuo u jednom bečkom sanatorijumu – kaže dr Bujuklić.

Veliki pesnik sahranjen je na somborskom groblju, gde mu je prvak liberala u Ugarskoj Mihailo Polit Desančić održao dirljiv govor. Nekoliko godina pred smrt, Laza Kostić gubi svoje najmilije prijatelje: 1908. umire Valtazar Bogišić i tragično gine Simo Matavulj, a sledeće godine gubi svoju životnu saputnicu Julku Palanački, koja mu je bila uvek odana, čak i kad to nije zasluživao.

– U tim poslednjim godinama pesnik piše tajni dnevnik na francuskom jeziku, kako ne bi bio lako dostupan svakome, i tu „zakopava” svoju najdublju intimu, često punu erotskog naboja – kaže profesor.

Zatim otkriva da je veliki deo teksta iz tajnog dnevnika Laze Kostića spalio doktor Radivoj Simonović, bliski Lazin prijatelj iz somborskih dana, želeći da zaštiti nesrećnog poetu od osude budućih naraštaja, kako se ne bi našao „kakav žutokljunac sitničar, koji ne vidi jedru šumu nego samo trulo lišće i trule suve grančice pa to opisuje, da pokaže kako je on velik i pametan”, nastavlja dr Bujuklić.

– Iz Kašaninovog prevoda preostalih zapisa upoznajemo Lazu Kostića koji sve manje živi „među javom”, a daleko više u snovima, u kojima se susreće sa vizijom preminule Lenke Dunđerski – i upravo iz te fantazmagorije izrodila se najlepša pesma srpske ljubavne lirike „Santa Maria della Salute” – kaže dr Bujuklić.

Još dok je bio u manastiru, napisao je prve stihove posvećene Lenki – „Gospođici L. D.”, iz kojih se jasno vidi pesnikovo osećanje nedostojnosti da bude prosac savršene lepote. Priložio je pesmu u Lenkin spomenar, drvenu kutiju sa oslikanim ružama na poklopcu. Tek u poznoj jeseni Lazinog života ova pesma dobiće svoj konačni oblik, a lik nesrećne devojke porediće sa čednom uzvišenošću Bogorodice: „Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor...”.

Ova pesma vremenom će postati simbol celokupne Kostićeve poetike, mada je napisao još oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi, kaže dr Žika Bujuklić.

Ističe da čak i ovaj sumarni pregled životnog „sočinjenija” Laze Kostića pokazuje koliko je širok bio raspon njegovih interesovanja, sa koliko je intelektualne radoznalosti pristupao svemu čega bi se latio.

– Doživeo je oštre kritike iz pera bardova srpske kulture, poput Jovana Skerlića i Bogdana Popovića. Kao što ni on nije imao diplomatskog takta u kritici svojih savremenika (Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića), tako se i na njega obrušila kanonada grubog omalovažavanja svega što je napisao – kaže profesor. U tome je prednjačio već njegov savremenik Ljubomir Nedić, ugledni književni kritičar. Kostić je za Nedića bio „samo jedan izveštačen osobenjak koji se usiljavao da bude originalan mislilac i veliki jezikoslovac – a, u stvari, mesto originalnih misli imao samo čudnjačke asocijacije, i umesto tvoračke snage izraza samo nakazne neologizme”.

Decenije će proteći pre nego će se izmeniti ovakav krajnje negativan odnos književne kritike prema Kostićevom stvaralaštvu, kao što je trebalo dugo vremena i da se njegov filozovsko-estetski doprinos iznova proceni – kaže naš sagovornik.

Kada je reč o pravničkim dometima Laze Kostića, situacija je savim drugačija. Do sada, nažalost, nisu ni postojala temeljna proučavanja na kojima bi se zasnivale naučno relevantne ocene o njegovom doprinosu na tom polju.

Najnovijim otkrićima dr Žike Bujuklića, profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, učinjen je značajan iskorak u tom pravcu i otvoren put ka realnijem sagledavanju i te strane stvaralačke ličnosti Laze Kostića. Put ka novim saznanjima o velikom pesniku otvorila je Kostićeva disertaciona diploma sa Kraljevskog univerziteta u Pešti, u kojoj je profesor Bujuklić otkrio do sada nepoznatu činjenicu – da je pesnik doktorirao na zakonodavstvu cara Dušana. Tako je Kostićeva odbrana disertacije iz 1866. godine dospela na prvu stranu „Politike” posle 152 godine.