Preslice doneli, konje stekli ovde

Svake nedelje Karađorđevčani idu u organizovan lov. Podele se u četiri grupe i krenu na sve četiri strane sveta dalje od sela. Nije reč o velikoj želji da se dođe do divljači već da održe tradiciju i da pešače po banatskoj ravnici, a uz put pretresaju razne teme. Izvori su nepresušni, a sa lovcima se može mnogo toga saznati o selu koje se kako tako održava i ne propada drastično poput drugih. Onomad se u zimskoj izmaglici, dok nema snega moglo čuti da su počela Karađorđevačka prela koja se svake godine održavaju od Božića do Svetog Save. Tu se afirmisala pozorišna trupa koja je odavno premašila okvire seoskog amaterizma, pa je gostovala i pobrala aplauze i na poznatim scenama po velikim gradovima. Mada su prela danas svode na kulturna sretanja – književne večeri, pozorišne predstave, koncerte folklora i slično ona služe i za virtuelno povezivanje sa starim krajem gde su, u Lici, prela bila zimska zabava i mesto okupljanja. Prikupljanjem preslica svojevrsnih spomenika kulture dugo se bavio akademski slikar Ljubomir Kokotović, Karađorđevčanin koji je svojevremeno živeo u Parizu, Briselu i Londonu i stekao slavu i svoje slike izlagao zajedno s Pikasom i Dalijem i drugim velikim imenima svetske književnosti o čemu svedoče požutele monografije koje još čuva. On se vratio u selo stvorio zavidnu zbirku preslica iz starog kraja i tvrdi da svaka od njih ima svoju posebnu priču jer su ih pravili mladi Ličani i poklanjali svojim devojkama.

Kad su Ličani naselili ovo područje i na njemu izgradili kuće, zahvatili su i područje gde se nekada nalazilo naselje Molin. – U tom delu sam i ja rođen, ali smo se kasnije preselili u Karađorđevo, pošto se ovo mesto pokazalo kao podvodno – kaže strastveni lovac Dušan Šijan, kada se u lovu kroz maglu stiglo do Molina, napuštenog predela. Dušan živi u Zrenjaninu, ali redak je vikend da nije u selu gde se donekle bavi poljoprivredom. – Svi su izgledi da će takav „dvostruki” život nastaviti i njegov sin Marko, jer u Karađorđevu žive i roditelji njegove devojke pa i ona dolazi često – šale se lovci. Dobar deo njih dolazi ovde u lov mada su iz sela odavno otišli. – Na prvom mestu je druženje i zato se redovno okupljamo i podsećamo na neke srećnije dane, a prvo lovačko udruženje ovde je osnovano odmah po naseljavanju, još 1923. godine – kaže Đorđe Budimir, nekadašnji košarkaš zrenjaninskog Proletera naglašavajući da nema boljeg sporta od lovstva kad se uđe u pedesete. Među svoje Ličane u lov redovno svraćaju i braća Džakula, stariji Nikola i Miroslav. Prvi živi u Borči, drugi u Novom Sadu, a rastali su se posle zbega, a nakon pada Krajine. Živeli su u selu Visuć kod Udbine. Nikola navodi da nije slučajno lovac jer je s lovom počeo da se bavi kad je bio još daleko od punoletstva. – U četrnaestoj godini ulovio sam „međeda” i to zna pola Like, a sa mnom je bio Dane Bjelobaba Afora, ali on je umro i sahranjen u starom kraju gde smo živeli do pada Krajine – priča Nikola.

U lovačke pohode redovno ide i Miodrag Vukčević, poznat u selu kao amaterski slikar. – Često slikam prirodu i motive iz lova. Meni je razgledanje prirode daleko veći motiv od pucanja po životinjama – kaže Miodrag. Danilo Đukić Danja spada među starije ljubitelje lova, a u lov ide sa Kendijem oštrodlakim nemačkim ptičarem. Psa koji vuče poreklo iz odgajivačnice u Temerinu nabavio je u Krajišniku. Navodi da je nenadmašan i da je među lovcima veoma cenjen, što vredi i za Šijanovog Grofa, psa koji je takođe nemački ptičar ali kratkodlaki. – Na žalost moderna poljoprivreda ne daje mesta divljači. Sve se manje bavimo lovom, a ne pomaže ni zanavljanje lovišta – žali se iskusni lovac.

Zahvaljujući ovdašnjim lovcima koji su se sprijateljili s kolegama iz Surduka, Karađorđevčani su od Sremaca, čuvenih konjara, počeli da nabavljaju konje. Zahvaljujući njima meštani su prihvatili i neke vojvođanske običaje. Uoči Božića momci ili mladi oženjeni muškarci svečano opremaju i zajahuju konje koji u galopu jure seoskim šorovima. Svraćaju u kuće rođaka ili domove u kojima ima devojaka za udaju. Tu ih domaćini kite vezenim peškirima. Tako je bilo i uoči proteklog praznika.