Преслице донели, коње стекли овде

Сваке недеље Карађорђевчани иду у организован лов. Поделе се у четири групе и крену на све четири стране света даље од села. Није реч о великој жељи да се дође до дивљачи већ да одрже традицију и да пешаче по банатској равници, а уз пут претресају разне теме. Извори су непресушни, а са ловцима се може много тога сазнати о селу које се како тако одржава и не пропада драстично попут других. Ономад се у зимској измаглици, док нема снега могло чути да су почела Карађорђевачка прела која се сваке године одржавају од Божића до Светог Саве. Ту се афирмисала позоришна трупа која је одавно премашила оквире сеоског аматеризма, па је гостовала и побрала аплаузе и на познатим сценама по великим градовима. Мада су прела данас своде на културна сретања – књижевне вечери, позоришне представе, концерте фолклора и слично она служе и за виртуелно повезивање са старим крајем где су, у Лици, прела била зимска забава и место окупљања. Прикупљањем преслица својеврсних споменика културе дуго се бавио академски сликар Љубомир Кокотовић, Карађорђевчанин који је својевремено живео у Паризу, Бриселу и Лондону и стекао славу и своје слике излагао заједно с Пикасом и Далијем и другим великим именима светске књижевности о чему сведоче пожутеле монографије које још чува. Он се вратио у село створио завидну збирку преслица из старог краја и тврди да свака од њих има своју посебну причу јер су их правили млади Личани и поклањали својим девојкама.

Кад су Личани населили ово подручје и на њему изградили куће, захватили су и подручје где се некада налазило насеље Молин. – У том делу сам и ја рођен, али смо се касније преселили у Карађорђево, пошто се ово место показало као подводно – каже страствени ловац Душан Шијан, када се у лову кроз маглу стигло до Молина, напуштеног предела. Душан живи у Зрењанину, али редак је викенд да није у селу где се донекле бави пољопривредом. – Сви су изгледи да ће такав „двоструки” живот наставити и његов син Марко, јер у Карађорђеву живе и родитељи његове девојке па и она долази често – шале се ловци. Добар део њих долази овде у лов мада су из села одавно отишли. – На првом месту је дружење и зато се редовно окупљамо и подсећамо на неке срећније дане, а прво ловачко удружење овде је основано одмах по насељавању, још 1923. године – каже Ђорђе Будимир, некадашњи кошаркаш зрењанинског Пролетера наглашавајући да нема бољег спорта од ловства кад се уђе у педесете. Међу своје Личане у лов редовно свраћају и браћа Џакула, старији Никола и Мирослав. Први живи у Борчи, други у Новом Саду, а растали су се после збега, а након пада Крајине. Живели су у селу Висућ код Удбине. Никола наводи да није случајно ловац јер је с ловом почео да се бави кад је био још далеко од пунолетства. – У четрнаестој години уловио сам „међеда” и то зна пола Лике, а са мном је био Дане Бјелобаба Афора, али он је умро и сахрањен у старом крају где смо живели до пада Крајине – прича Никола.

У ловачке походе редовно иде и Миодраг Вукчевић, познат у селу као аматерски сликар. – Често сликам природу и мотиве из лова. Мени је разгледање природе далеко већи мотив од пуцања по животињама – каже Миодраг. Данило Ђукић Дања спада међу старије љубитеље лова, а у лов иде са Кендијем оштродлаким немачким птичарем. Пса који вуче порекло из одгајивачнице у Темерину набавио је у Крајишнику. Наводи да је ненадмашан и да је међу ловцима веома цењен, што вреди и за Шијановог Грофа, пса који је такође немачки птичар али краткодлаки. – На жалост модерна пољопривреда не даје места дивљачи. Све се мање бавимо ловом, а не помаже ни занављање ловишта – жали се искусни ловац.

Захваљујући овдашњим ловцима који су се спријатељили с колегама из Сурдука, Карађорђевчани су од Сремаца, чувених коњара, почели да набављају коње. Захваљујући њима мештани су прихватили и неке војвођанске обичаје. Уочи Божића момци или млади ожењени мушкарци свечано опремају и зајахују коње који у галопу јуре сеоским шоровима. Свраћају у куће рођака или домове у којима има девојака за удају. Ту их домаћини ките везеним пешкирима. Тако је било и уочи протеклог празника.