Lejla Slimani na novom zadatku

Francuski je „kul”, izjavila je Lejla Slimani, sa osmehom podsećajući da je reč „kul” danas ušla u francuski jezik i da ne treba imati otpor prema engleskim izrazima koji su osvojili svet. Ne, francuski nije zaboravljen jezik, on je živ i otvoren za promene, kaže ova književnica čiji je roman „Chanson douce” (kod nas preveden pod naslovom „Uspavaj me”) postigao veliki tiraž čak i pre nego što je nagrađen Gonkurovom nagradom, a pogotovo posle toga.

Poznata po progresivnim idejama, Lejla Slimani je odmah posle imenovanja za pomenutu funkciju izjavila da treba izaći iz pomalo zastarele i „prašnjave” vizije frankofonije i prošetati svetom, pogotovo Afrikom i zemljama Magreba gde postoji velika glad za francuskim jezikom.

– Svaki Francuz mora postati ambasador frankofonije – ocenila je ona u jednom razgovoru za AFP, dodajući da treba oživeti frankofoniju pre svega u Francuskoj i navodeći svoje zaprepašćenje kad je otkrila da veliki broj francuskih srednjoškolaca nije u stanju da navede nijednog autora poreklom iz frankofonog sveta. Stranci više drže do frankofonije, svedoči bivša učenica francuskog liceja u Rabatu čiji je otac Marokanac, a majka alzaškog i alžirskog porekla. Rođena i odrasla u Maroku, Lejla Slimani je došla u Pariz da studira i tu pronašla sebe, uprkos ne baš lakom periodu prilagođavanja kroz koji je prošla.

– Ne možete ni da zamislite broj onih koji uče francuski jezik u Kini, sve ih je više! U Koreji njihov broj se povećao za 20 do 30 odsto, a i afričke zemlje koje su bile engleske kolonije, poput Gane i Nigerije, okreću se francuskom – sa entuzijazmom kaže Lejla Slimani.

To je već istakao i Emanuel Makron prilikom nedavne posete Kini kada je rekao da ova zemlja mora biti frankofona zemlja. Po podacima Međunarodne organizacije frankofonije oko 120.000 kineskih studenata uči francuski, računajući na saradnju sa Afrikom. „Francuski je šansa za budućnost“, potvrdio je i Makron tada.

Kad je tako, zašto ne bi bio drugi međunarodni jezik, odmah iza engleskog, pita se Lejla Slimani (Makron je otišao i dalje i rekao da bi za tri do četiri decenije mogao postati prvi svetski jezik). Francuski je u 18. veku bio dominantan jezik u međunarodnim odnosima, ali su ga vremenom, osim engleskog, prestigli i španski, arapski... Pozicije mogu da se povrate ako napori u obrazovanju u frankofonim zemljama budu dovoljno jaki, stoji u izveštaju Saveta za ekonomiju, društvo i životnu sredinu koji pomaže francuskoj vladi u pisanju zakona. Taj napredak, međutim, nije matematički precizan, kaže Mari-Beatris Levo, referent frankofonije u ovom Savetu. Treba se više politički angažovati. Država bi morala da se angažuje u edukativnom programu, dodaje Levo, računajući da će to biti stavljeno na dnevni red na sledećem Samitu frankofonije krajem ove godine u Jermeniji.

Lejla Slimani potvrđuje da Francuska mora da bude prethodnica učenja francuskog jezika i uveliko pominje veliki plan za francuski jezik koji će Makron predstaviti 20. marta na Međunarodni dan frankofonije, a koji je već skicirao u novembru tokom svog razgovora sa studentima u glavnom gradu Burkine Faso. Tada je istakao da već dugo ovaj jezik nije jedino francuski, već „francuski u množini“.

– Treba izaći iz jakobinske vizije ovog jezika po kojoj bi dobar francuski morao biti samo ovde, u Francuskoj – rekla je Lejla Slimani koja se pridružila Makronu u pripremi njegovog plana, ali je priznala i da su njena sredstva ograničena.

– Nemam budžet, nemam kancelariju i nisam plaćena. Nisam deo vlade. Ja sam slobodan strelac – priznaje ona, ali bez jadikovanja, jer je na samom početku pristala na „dobrovoljnu misiju“. Mnogi, međutim, izražavaju žaljenje što Makron nije formirao ministarstvo za frankofoniju sa „punim pravima i obavezama“. Sada su frankofone aktivnosti razbacane između drugih ministarstava – sporta, kulture, spoljnih poslova – umesto da su koordinirane na jednom mestu.

S druge strane, pohvalno je što je za pitanje francuskog jezika angažovana književnica, pogotovo ona koja je spremna da protrese ono na šta se nataložila prašina. Možda ovo može da bude ideja i za druge zemlje da svoje književnike angažuju da popularizuju jezik i čuvaju njegovu čistotu, mada oni to svakako najbolje rade pišući knjige.