Лејла Слимани на новом задатку

Француски је „кул”, изјавила је Лејла Слимани, са осмехом подсећајући да је реч „кул” данас ушла у француски језик и да не треба имати отпор према енглеским изразима који су освојили свет. Не, француски није заборављен језик, он је жив и отворен за промене, каже ова књижевница чији је роман „Chanson douce” (код нас преведен под насловом „Успавај ме”) постигао велики тираж чак и пре него што је награђен Гонкуровом наградом, а поготово после тога.

Позната по прогресивним идејама, Лејла Слимани је одмах после именовања за поменуту функцију изјавила да треба изаћи из помало застареле и „прашњаве” визије франкофоније и прошетати светом, поготово Африком и земљама Магреба где постоји велика глад за француским језиком.

– Сваки Француз мора постати амбасадор франкофоније – оценила је она у једном разговору за АФП, додајући да треба оживети франкофонију пре свега у Француској и наводећи своје запрепашћење кад је открила да велики број француских средњошколаца није у стању да наведе ниједног аутора пореклом из франкофоног света. Странци више држе до франкофоније, сведочи бивша ученица француског лицеја у Рабату чији је отац Мароканац, а мајка алзашког и алжирског порекла. Рођена и одрасла у Мароку, Лејла Слимани је дошла у Париз да студира и ту пронашла себе, упркос не баш лаком периоду прилагођавања кроз који је прошла.

– Не можете ни да замислите број оних који уче француски језик у Кини, све их је више! У Кореји њихов број се повећао за 20 до 30 одсто, а и афричке земље које су биле енглеске колоније, попут Гане и Нигерије, окрећу се француском – са ентузијазмом каже Лејла Слимани.

То је већ истакао и Емануел Макрон приликом недавне посете Кини када је рекао да ова земља мора бити франкофона земља. По подацима Међународне организације франкофоније око 120.000 кинеских студената учи француски, рачунајући на сарадњу са Африком. „Француски је шанса за будућност“, потврдио је и Макрон тада.

Кад је тако, зашто не би био други међународни језик, одмах иза енглеског, пита се Лејла Слимани (Макрон је отишао и даље и рекао да би за три до четири деценије могао постати први светски језик). Француски је у 18. веку био доминантан језик у међународним односима, али су га временом, осим енглеског, престигли и шпански, арапски... Позиције могу да се поврате ако напори у образовању у франкофоним земљама буду довољно јаки, стоји у извештају Савета за економију, друштво и животну средину који помаже француској влади у писању закона. Тај напредак, међутим, није математички прецизан, каже Мари-Беатрис Лево, референт франкофоније у овом Савету. Треба се више политички ангажовати. Држава би морала да се ангажује у едукативном програму, додаје Лево, рачунајући да ће то бити стављено на дневни ред на следећем Самиту франкофоније крајем ове године у Јерменији.

Лејла Слимани потврђује да Француска мора да буде претходница учења француског језика и увелико помиње велики план за француски језик који ће Макрон представити 20. марта на Међународни дан франкофоније, а који је већ скицирао у новембру током свог разговора са студентима у главном граду Буркине Фасо. Тада је истакао да већ дуго овај језик није једино француски, већ „француски у множини“.

– Треба изаћи из јакобинске визије овог језика по којој би добар француски морао бити само овде, у Француској – рекла је Лејла Слимани која се придружила Макрону у припреми његовог плана, али је признала и да су њена средства ограничена.

– Немам буџет, немам канцеларију и нисам плаћена. Нисам део владе. Ја сам слободан стрелац – признаје она, али без јадиковања, јер је на самом почетку пристала на „добровољну мисију“. Многи, међутим, изражавају жаљење што Макрон није формирао министарство за франкофонију са „пуним правима и обавезама“. Сада су франкофоне активности разбацане између других министарстава – спорта, културе, спољних послова – уместо да су координиране на једном месту.

С друге стране, похвално је што је за питање француског језика ангажована књижевница, поготово она која је спремна да протресе оно на шта се наталожила прашина. Можда ово може да буде идеја и за друге земље да своје књижевнике ангажују да популаризују језик и чувају његову чистоту, мада они то свакако најбоље раде пишући књиге.