Zavisnost od kompjuterskih igrica – nova bolest

Mi­lan Ra­do­va­no­vić, spe­ci­jal­ni pe­da­gog i di­rek­tor De­fek­to­lo­škog sa­ve­to­va­li­šta „En­te­ra”, u ko­me se le­če za­vi­sni­ci od vi­deo-igri­ca, is­ti­če da se sa­vre­me­na de­ca vi­še igra­ju ta­ble­ti­ma i „pa­met­nim” te­le­fo­ni­ma ne­go igrač­ka­ma i na­gla­ša­va da ra­ste broj ma­li­ša­na ko­ji­ma je mo­bil­ni te­le­fon po­stao za­me­na za lop­tu, igru i – vr­šnja­ke. Kraj po­lu­go­di­šta ili škol­ske go­di­ne je­ste pe­ri­od ka­da se te­le­fon ovog sa­ve­to­va­li­šta „usi­ja” od po­zi­va ro­di­te­lja ko­ji shva­te ka­kve po­sle­di­ce po škol­ski uspeh osta­vlja vi­še­sat­no „ble­ja­nje” na ne­tu i igra­nje vi­deo-igri­ca te od struč­nja­ka ko­ji ra­de u ovom sa­ve­to­va­li­štu tra­že da de­te bar na me­sec da­na „iz­le­če” od ove za­vi­sno­sti ka­ko bi po­pra­vi­lo oce­ne u ško­li. Naj­ve­ći broj oso­ba ko­ji se obra­ća za po­moć pri­pa­da sta­ro­snoj gru­pi od 13 do 23 go­di­ne, a ve­ći­na je za­vi­sna od vi­deo-igri­ca. 

– Za­vi­snost se ne de­fi­ni­še bro­jem sa­ti pro­ve­de­nim u igra­nju igri­ce već kon­stant­nim po­ve­ća­njem bro­ja sa­ti i či­nje­ni­com da osta­le ak­tiv­no­sti kao što su ško­la, sport i dru­že­nje sa vr­šnja­ci­ma „stra­da­ju” zbog igra­nja igri­ca. Ro­di­te­lji­ma obič­no za­zvo­ni alarm za uz­bu­nu ka­da shva­te da de­te ozbilj­no po­su­sta­je u ško­li, a ma­nje su za­bri­nu­ti zbog či­nje­ni­ce da su de­ca po­sta­la pre­ko­mer­no go­ja­zna i ble­da kao kr­pe, jer sun­ce ne vi­de go­to­vo ni­ka­da. Me­đu­tim, za­ni­mlji­vo je da će vr­šnja­ci bo­lje i pre­ci­zni­je od po­ro­di­ce di­jag­no­sti­ko­va­ti za­vi­snost kod svo­jih dru­ga­ra – oni ih zo­vu „no­u­laj­fe­ri” to jest oso­be ko­je ne­ma­ju ži­vot – is­ti­če Mi­lan Ra­do­va­no­vić.

Naš sa­go­vor­nik is­ti­če da pra­vi za­vi­sni­ci od igri­ca sve bud­no vre­me pro­vo­de uz kom­pju­ter, a ka­da po­ku­ša­te da im ob­ja­sni­te ka­ko je to „sa­mo igra”, oni od­go­vo­re da vi­deo-igri­ce ima­ju na­grad­ni fond od 25 mi­li­o­na evra – pro­fe­si­o­nal­ni gej­me­ri su lju­di ko­ji na jed­nom tur­ni­ru za­ra­đu­ju ko­li­ko i No­vak Đo­ko­vić na gren sle­mu. Na­ža­lost, ili na sre­ću, tek sva­ki sto­ti gej­mer za­ra­di ne­ke ozbilj­ni­je pa­re. Me­đu­tim, ogro­man no­vac ko­ji se vr­ti u in­du­stri­ji vi­deo-igri­ca pred­sta­vlja ozbi­ljan mo­tiv klin­ci­ma da se tak­mi­če. 

– Mla­da oso­ba ko­ja de­set sa­ti dnev­no igra vi­deo-igri­ce is­cr­plje­na je kao da je de­set sa­ti bi­la na tre­nin­gu, ali do­dat­ni pro­blem pred­sta­vlja či­nje­ni­ca da se ona ni­je ba­vi­la fi­zič­kom ak­tiv­no­šću, već je sa­ti­ma bi­la pri­ko­va­na uz ekran i ve­ro­vat­no uzi­ma­la go­mi­lu gric­ka­li­ca i ener­get­skih na­pi­ta­ka. Osim škol­skog uspe­ha, stra­da i emo­tiv­ni i so­ci­jal­ni ži­vot ti­nej­dže­ra – oni ne­ma­ju ni de­voj­ke, ni dru­ga­re i ne ba­ve se spor­tom – upo­zo­ra­va Mi­lan Ra­do­va­no­vić. 

Od pri­me­ću­je da broj za­vi­sni­ka od vi­deo-igri­ca ra­ste ot­ka­da su na tr­ži­šte iz­ba­če­ni an­dro­id te­le­fo­ni i ob­ja­šnja­va da je za igra­nje ne­ka­da bio po­tre­ban kom­pju­ter. Ro­di­te­lji su ta­da ima­li ve­ću kon­tro­lu nad deč­jim po­na­ša­njem jer su kom­pju­ter jed­no­stav­no mo­gli da iz­ne­su iz so­be ili da ga is­klju­če iz stru­je. Da­nas se de­te svu­gde kre­će sa te­le­fo­nom i ne­mo­gu­će je kon­tro­li­sa­ti šta de­te ra­di na te­le­fo­nu – čak i ka­da ode na „spa­va­nje”, ono igra igri­cu is­pod jor­ga­na. 

Dr Mi­ra Ko­va­če­vić, di­rek­tor­ka Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za bo­le­sti za­vi­sno­sti is­ti­če da ne­ma pu­no ovih pa­ci­je­na­ta, jer za­vi­sni­ci od vi­deo-igri­ca iz­be­ga­va­ju da do­đu u bol­ni­cu u ko­joj se le­če nar­ko­ma­ni i al­ko­ho­li­ča­ri. Dru­gi raz­log je taj što se za­vi­snost od igri­ca još uvek ne pre­po­zna­je kao bo­lest za­vi­sno­sti, iako ima iste ka­rak­te­ri­sti­ke kao i sve dru­ge za­vi­sno­sti.

– Za­vi­sni­ci od vi­deo-igri­ca su mla­di, bo­lje sto­je­ći i obra­zo­va­ni lju­di, ali sva­ko mo­že da raz­vi­je za­vi­snost jer se osnov­ne ve­šti­ne neo­p­hod­ne za igra­nje igri­ca br­zo sa­vla­da­ju. Ono što za­bri­nja­va je­su re­zul­ta­ti ne­dav­ne stu­di­je ko­ji go­vo­re o to­me da oni ko­ji igra­ju agre­siv­ne vi­deo-igri­ce vre­me­nom otu­pe na vir­tu­el­no na­si­lje pa po­sta­ju rav­no­du­šni na re­al­no na­si­lje – za­klju­ču­je dok­tor­ka Ko­va­če­vić.