Šakali i lisice ulaze u sela i gradove

– Lov­ci ne mo­gu da pu­ca­ju na di­vljač na pod­ruč­ju na­se­lja, već sa­mo na uda­lje­no­sti od oko 200 me­ta­ra od pr­vih ku­ća – re­kao nam je na po­čet­ku raz­go­vo­ra Dra­gan Šor­maz, pred­sed­nik Lo­vač­kog sa­ve­za Sr­bi­je, do­da­ju­ći da je kod nas ne­ka­da­šnje Du­li­će­vo mi­ni­star­stvo za­bra­ni­lo klop­ka­re­nje, što je u EU do­zvo­lje­no upra­vo zbog ova­kvih si­tu­a­ci­ja, ka­da na lu­ka­vu zver­ku ne mo­že da se pu­ca, jer mo­že da do­đe do ri­ko­še­ta od be­to­na, ogra­de, zi­da i da ne­ko stra­da. Ka­da se po­me­nu zam­ke, mno­gi od­mah po­mi­sle na klop­ke sa na­zu­blje­nim če­lju­sti­ma ko­je naj­če­šće osa­ka­ću­ju di­vljač. Da­nas ima mno­go vr­sta zam­ki ko­je di­vljač hva­ta­ju neo­zle­đe­nu i da­ju lov­cu mo­guć­nost da oslo­bo­di zver ko­ja ni­je pred­vi­đe­na za hva­ta­nje. Ma­đa­ri su pr­o­blem sa pre­nam­no­že­nim pre­da­to­ri­ma de­li­mič­no re­ši­li lov­nim zam­ka­ma.

– Za­hva­lju­ju­ći vak­ci­ni­sa­nju li­si­ca is­ko­re­nje­no je be­sni­lo, pri­rod­na bo­lest ovih gra­blji­vi­ca ko­ja je re­du­ko­va­la nji­ho­vo br­oj­no sta­nje. Ta­ko li­si­ca sa­da kod nas ima sa­mo dva ne­pri­ja­te­lja – vu­ka, ko­me se ne pri­bli­ža­va, i lov­ca. Pre­nam­no­ži­la se od ka­da je, za­jed­no sa ša­ka­lom, svr­sta­na u krup­nu di­vljač. Lov je po­stao kom­pli­ko­van, jer lo­vac ne mo­že da ih lo­vi ka­da kre­ne na ze­ca i fa­za­na, što je od­u­vek mo­glo da se ra­di. Sa­da mu tre­ba po­seb­na do­zvo­la za lov na njih, za od­stre­lje­ne mo­ra da pla­ti ve­te­ri­nar­ski pre­gled, a li­si­ce su već vak­ci­ni­sa­ne od be­sni­la. To je po­sku­pe­lo lov na ove šte­to­či­ne – ka­že Šor­maz, pod­se­ća­ju­ći da lov­ci ne­ma­ju in­te­res da lo­ve li­si­ce, jer in­du­stri­je kr­zna kod nas vi­še ne­ma, pa ne­ma­ju ko­me da pr­o­da­ju kr­zno. Je­di­ni raz­log da se li­si­ca na­đe na ni­ša­nu je­ste za­šti­ta dru­ge di­vlja­či: ze­ca, fa­za­na, pa i ži­vi­ne u se­li­ma. Pri­tom lo­vac ne­ma ni­ka­kvu po­moć dr­ža­ve za­to što od­stre­lju­je šte­to­či­ne, već mo­ra i da pla­ti. 

Ša­kal se, re­ci­mo, ra­ši­rio u ni­škom kra­ju sve do Ja­strep­ca. Na Ja­strep­cu ima do­sta vu­ko­va i tu ova šte­to­či­na ne za­la­zi. Vuk mu je bra­na, od nje­ga za­zi­re, kao i li­si­ca. Sve ih je vi­še i zbog za­bra­ne klop­ka­re­nja, na­vo­di naš sa­go­vor­nik, na­po­mi­nju­ći da su mno­ge lo­še od­red­be, kao što je za­bra­na lo­va na li­si­cu ja­za­vi­ča­ri­ma, do­ve­le do to­ga da su di­vlji ze­če­vi ozbilj­no ugro­že­ni, sko­ro pred ne­sta­ja­njem, po­seb­no u Voj­vo­di­ni, gde ih ugro­ža­va i eks­ten­ziv­na po­ljo­pri­vre­da.

Lov­ci va­ljev­skog kra­ja skre­nu­li su nam pa­žnju i na pse lu­ta­li­ce, ko­ji se oku­plja­ju u čo­po­ri­ma i ta­ko­đe pra­ve šte­tu. Lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve pr­o­blem re­ša­va­ju ta­ko što ih pre­ba­ce u atar kom­ši­ja, i ta­ko ukrug. Lov­ci upi­ru pr­stom i u ku­nu, ka­ko ka­žu, ma­lu, ali opa­snu šte­to­či­nu, ko­ja je ta­ko­đe u ve­li­koj eks­pan­zi­ji. Na­sta­nju­je na­pu­šte­ne ku­će, ko­jih je sve vi­še, kao i šta­le. Hra­ni se pti­ca­ma, glo­da­ri­ma, ze­če­vi­ma, fa­za­ni­ma, ži­vi­nom, ja­ji­ma.

Po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma gla­vo­bo­lju za­da­ju di­vlje svi­nje, ko­je pra­ve sve ve­ću šte­tu.

– U se­li­ma uz Mo­ra­vu, iz­me­đu Sme­de­re­va i Ve­li­ke Pla­ne, ni­je bi­lo di­vljih svi­nja. Sa­da su lov­ci već uoči­li 50 pri­me­ra­ka, ko­ji su pre­pli­va­li Mo­ra­vu od stra­ne Po­ža­rev­ca. Da li su osta­li bez hra­ne pa pre­šli ili su se pre­nam­no­ži­li, ni­ko ni­je utvr­dio. Sa­da mo­ra­mo da ih uve­de­mo u lov­nu osno­vu, mo­ni­to­ring i od­strel, ka­ko ne bi pra­vi­le šte­tu na po­ljo­pri­vred­nim ga­zdin­stvi­ma, ko­ja su u tom kra­ju ve­li­ka i bo­ga­ta – ka­že naš sa­go­vor­nik, pod­se­ća­ju­ći da su sa­mo me­dved, ris i ne­ko­li­ko vr­sta pti­ca traj­no za­šti­će­ni. 

Ima i vu­ko­va u Sr­bi­ji, oko 1.300 je­din­ki. Ni­je pre­nam­no­žen, za­to što se lo­vi na pod­ruč­ji­ma ko­ja je dr­ža­va od­re­di­la, od 150 do 200 je­din­ki go­di­šnje, da bi se odr­žao fond. 

– Za­jed­no sa Bi­o­lo­škim fa­kul­te­tom ra­di­mo na ak­ci­o­nom pla­nu upra­vlja­nja vu­kom kao vr­stom, na osno­vu ko­jeg će mo­ći da se na­sta­vi sa lo­vom, bez ob­zi­ra na to što je u ve­ći­ni evrop­skih dr­ža­va za­šti­ćen. U Ne­mač­koj i Austri­ji se ne lo­vi, za­to što su nji­ho­vi sto­ča­ri vu­ko­ve is­tre­bi­li pre sto go­di­na. U Ne­mač­koj se po­ja­vi­lo oko 400 vu­ko­va ko­ji su pre­šli iz Polj­ske. To je ma­lo, pa je ova ži­vo­ti­nja pod za­šti­tom. U su­šti­ni, u za­pad­noj Evro­pi vuk je uni­šten, osim u Špa­ni­ji, ima ga u Be­lo­ru­si­ji, Ru­si­ji i Ukra­ji­ni, u bal­kan­skim dr­ža­va­ma i Skan­di­na­vi­ji, iz­u­zev Dan­ske, u ko­joj vu­ko­va ne­ma. Vuk je ostao sa­mo kao sim­bol u ime­ni­ma gra­do­va, gr­bo­vi­ma fir­mi i sport­skih klu­bo­va. Kod nas vu­ko­va ne­ma jed­ni u Voj­vo­di­ni, sem Ba­na­ta, gde do­la­zi sa Kar­pa­ta, i tu se ču­va – ob­ja­šnja­va Dra­gan Šor­maz, uz na­po­me­nu da je iz­lov od­re­đe­nog br­o­ja va­žan, jer bi u pr­o­tiv­nom za ne­ko­li­ko go­di­na bi­lo 5.000–6.000 ovih kr­vo­loč­nih ži­vo­ti­nja. Ako bi do­šlo do pre­nam­no­že­nja, u po­tra­zi za hra­nom do­la­zi­li bi i u na­se­lja, a već su ki­lo­me­tar-dva od Kur­šu­mli­je. 

Lov­ci sma­tra­ju da bi za­bra­na lo­va na vu­ko­ve bi­la za­pra­vo „smrt­na pre­su­da” za njih, jer bi ih lju­di, šti­te­ći se, tr­o­va­li. Isti­ni za vo­lju, lov na vu­ko­ve, ko­ji tra­je od pr­vog ju­la do 15. apri­la, svo­je­vr­sna je po­sla­sti­ca za lov­ce ši­rom sve­ta, ko­ji ra­do do­la­ze na haj­ke u Sr­bi­ji. Ko­li­ko ga je te­ško od­stre­li­ti go­vo­ri po­da­tak da je to je­di­na vr­sta krup­ne di­vlja­či ko­ju, tvr­de lov­ci, Jo­sip Br­oz Ti­to ni­je ulo­vio.