Шакали и лисице улазе у села и градове

– Лов­ци не мо­гу да пу­ца­ју на ди­вљач на под­руч­ју на­се­ља, већ са­мо на уда­ље­но­сти од око 200 ме­та­ра од пр­вих ку­ћа – ре­као нам је на по­чет­ку раз­го­во­ра Дра­ган Шор­маз, пред­сед­ник Ло­вач­ког са­ве­за Ср­би­је, до­да­ју­ћи да је код нас не­ка­да­шње Ду­ли­ће­во ми­ни­стар­ство за­бра­ни­ло клоп­ка­ре­ње, што је у ЕУ до­зво­ље­но упра­во због ова­квих си­ту­а­ци­ја, ка­да на лу­ка­ву звер­ку не мо­же да се пу­ца, јер мо­же да до­ђе до ри­ко­ше­та од бе­то­на, огра­де, зи­да и да не­ко стра­да. Ка­да се по­ме­ну зам­ке, мно­ги од­мах по­ми­сле на клоп­ке са на­зу­бље­ним че­љу­сти­ма ко­је нај­че­шће оса­ка­ћу­ју ди­вљач. Да­нас има мно­го вр­ста зам­ки ко­је ди­вљач хва­та­ју нео­зле­ђе­ну и да­ју лов­цу мо­гућ­ност да осло­бо­ди звер ко­ја ни­је пред­ви­ђе­на за хва­та­ње. Ма­ђа­ри су пр­о­блем са пре­нам­но­же­ним пре­да­то­ри­ма де­ли­мич­но ре­ши­ли лов­ним зам­ка­ма.

– За­хва­љу­ју­ћи вак­ци­ни­са­њу ли­си­ца ис­ко­ре­ње­но је бе­сни­ло, при­род­на бо­лест ових гра­бљи­ви­ца ко­ја је ре­ду­ко­ва­ла њи­хо­во бр­ој­но ста­ње. Та­ко ли­си­ца са­да код нас има са­мо два не­при­ја­те­ља – ву­ка, ко­ме се не при­бли­жа­ва, и лов­ца. Пре­нам­но­жи­ла се од ка­да је, за­јед­но са ша­ка­лом, свр­ста­на у круп­ну ди­вљач. Лов је по­стао ком­пли­ко­ван, јер ло­вац не мо­же да их ло­ви ка­да кре­не на зе­ца и фа­за­на, што је од­у­век мо­гло да се ра­ди. Са­да му тре­ба по­себ­на до­зво­ла за лов на њих, за од­стре­ље­не мо­ра да пла­ти ве­те­ри­нар­ски пре­глед, а ли­си­це су већ вак­ци­ни­са­не од бе­сни­ла. То је по­ску­пе­ло лов на ове ште­то­чи­не – ка­же Шор­маз, под­се­ћа­ју­ћи да лов­ци не­ма­ју ин­те­рес да ло­ве ли­си­це, јер ин­ду­стри­је кр­зна код нас ви­ше не­ма, па не­ма­ју ко­ме да пр­о­да­ју кр­зно. Је­ди­ни раз­лог да се ли­си­ца на­ђе на ни­ша­ну је­сте за­шти­та дру­ге ди­вља­чи: зе­ца, фа­за­на, па и жи­ви­не у се­ли­ма. При­том ло­вац не­ма ни­ка­кву по­моћ др­жа­ве за­то што од­стре­љу­је ште­то­чи­не, већ мо­ра и да пла­ти. 

Ша­кал се, ре­ци­мо, ра­ши­рио у ни­шком кра­ју све до Ја­стреп­ца. На Ја­стреп­цу има до­ста ву­ко­ва и ту ова ште­то­чи­на не за­ла­зи. Вук му је бра­на, од ње­га за­зи­ре, као и ли­си­ца. Све их је ви­ше и због за­бра­не клоп­ка­ре­ња, на­во­ди наш са­го­вор­ник, на­по­ми­њу­ћи да су мно­ге ло­ше од­ред­бе, као што је за­бра­на ло­ва на ли­си­цу ја­за­ви­ча­ри­ма, до­ве­ле до то­га да су ди­вљи зе­че­ви озбиљ­но угро­же­ни, ско­ро пред не­ста­ја­њем, по­себ­но у Вој­во­ди­ни, где их угро­жа­ва и екс­тен­зив­на по­љо­при­вре­да.

Лов­ци ва­љев­ског кра­ја скре­ну­ли су нам па­жњу и на псе лу­та­ли­це, ко­ји се оку­пља­ју у чо­по­ри­ма и та­ко­ђе пра­ве ште­ту. Ло­кал­не са­мо­у­пра­ве пр­о­блем ре­ша­ва­ју та­ко што их пре­ба­це у атар ком­ши­ја, и та­ко укруг. Лов­ци упи­ру пр­стом и у ку­ну, ка­ко ка­жу, ма­лу, али опа­сну ште­то­чи­ну, ко­ја је та­ко­ђе у ве­ли­кој екс­пан­зи­ји. На­ста­њу­је на­пу­ште­не ку­ће, ко­јих је све ви­ше, као и шта­ле. Хра­ни се пти­ца­ма, гло­да­ри­ма, зе­че­ви­ма, фа­за­ни­ма, жи­ви­ном, ја­ји­ма.

По­љо­при­вред­ни­ци­ма гла­во­бо­љу за­да­ју ди­вље сви­ње, ко­је пра­ве све ве­ћу ште­ту.

– У се­ли­ма уз Мо­ра­ву, из­ме­ђу Сме­де­ре­ва и Ве­ли­ке Пла­не, ни­је би­ло ди­вљих сви­ња. Са­да су лов­ци већ уочи­ли 50 при­ме­ра­ка, ко­ји су пре­пли­ва­ли Мо­ра­ву од стра­не По­жа­рев­ца. Да ли су оста­ли без хра­не па пре­шли или су се пре­нам­но­жи­ли, ни­ко ни­је утвр­дио. Са­да мо­ра­мо да их уве­де­мо у лов­ну осно­ву, мо­ни­то­ринг и од­стрел, ка­ко не би пра­ви­ле ште­ту на по­љо­при­вред­ним га­здин­стви­ма, ко­ја су у том кра­ју ве­ли­ка и бо­га­та – ка­же наш са­го­вор­ник, под­се­ћа­ју­ћи да су са­мо ме­двед, рис и не­ко­ли­ко вр­ста пти­ца трај­но за­шти­ће­ни. 

Има и ву­ко­ва у Ср­би­ји, око 1.300 је­дин­ки. Ни­је пре­нам­но­жен, за­то што се ло­ви на под­руч­ји­ма ко­ја је др­жа­ва од­ре­ди­ла, од 150 до 200 је­дин­ки го­ди­шње, да би се одр­жао фонд. 

– За­јед­но са Би­о­ло­шким фа­кул­те­том ра­ди­мо на ак­ци­о­ном пла­ну упра­вља­ња ву­ком као вр­стом, на осно­ву ко­јег ће мо­ћи да се на­ста­ви са ло­вом, без об­зи­ра на то што је у ве­ћи­ни европ­ских др­жа­ва за­шти­ћен. У Не­мач­кој и Аустри­ји се не ло­ви, за­то што су њи­хо­ви сто­ча­ри ву­ко­ве ис­тре­би­ли пре сто го­ди­на. У Не­мач­кој се по­ја­ви­ло око 400 ву­ко­ва ко­ји су пре­шли из Пољ­ске. То је ма­ло, па је ова жи­во­ти­ња под за­шти­том. У су­шти­ни, у за­пад­ној Евро­пи вук је уни­штен, осим у Шпа­ни­ји, има га у Бе­ло­ру­си­ји, Ру­си­ји и Укра­ји­ни, у бал­кан­ским др­жа­ва­ма и Скан­ди­на­ви­ји, из­у­зев Дан­ске, у ко­јој ву­ко­ва не­ма. Вук је остао са­мо као сим­бол у име­ни­ма гра­до­ва, гр­бо­ви­ма фир­ми и спорт­ских клу­бо­ва. Код нас ву­ко­ва не­ма јед­ни у Вој­во­ди­ни, сем Ба­на­та, где до­ла­зи са Кар­па­та, и ту се чу­ва – об­ја­шња­ва Дра­ган Шор­маз, уз на­по­ме­ну да је из­лов од­ре­ђе­ног бр­о­ја ва­жан, јер би у пр­о­тив­ном за не­ко­ли­ко го­ди­на би­ло 5.000–6.000 ових кр­во­лоч­них жи­во­ти­ња. Ако би до­шло до пре­нам­но­же­ња, у по­тра­зи за хра­ном до­ла­зи­ли би и у на­се­ља, а већ су ки­ло­ме­тар-два од Кур­шу­мли­је. 

Лов­ци сма­тра­ју да би за­бра­на ло­ва на ву­ко­ве би­ла за­пра­во „смрт­на пре­су­да” за њих, јер би их љу­ди, шти­те­ћи се, тр­о­ва­ли. Исти­ни за во­љу, лов на ву­ко­ве, ко­ји тра­је од пр­вог ју­ла до 15. апри­ла, сво­је­вр­сна је по­сла­сти­ца за лов­це ши­ром све­та, ко­ји ра­до до­ла­зе на хај­ке у Ср­би­ји. Ко­ли­ко га је те­шко од­стре­ли­ти го­во­ри по­да­так да је то је­ди­на вр­ста круп­не ди­вља­чи ко­ју, твр­де лов­ци, Јо­сип Бр­оз Ти­то ни­је уло­вио.