Lavirinti „Mejflauera”

Vratari i hotelski nosači u belim rukavicama i u tamnosmeđim odelima u uzvišenom, raskošnom i elegantnom hotelu „Mejflauer” naučili su da prepoznaju najtananije znake: atraktivne žene bez prtljaga, elegantno odevene, ali sa visokim potpeticama i u čipkanom donjem vešu, deluju previše senzualno da bi se na koktelu sastale sa bucmastim lobistom Komiteta za trgovinu, piše „Njujork tajms”.

Nekada idu pravo do liftova. Prošlo je 10 uveče i mogao bi da ih zaustavi službenik obezbeđenja, što bi dovelo do neugodnog razgovora. Ipak, diskretan telefonski poziv upućen u jednu od soba sve rešava.

Češće, ove žene, koje zarađuju od 500 do 5.000 dolara na sat zabavljajući goste, smeste se na stolicu u drvetom obloženom salonu „Taun end kantri” u foajeu i naruče sodu sa limunom; nikada jače i duže piće jer će se klijent pojaviti svakog trenutka i odvesti ih u savršeno nameštenu sobu.

 „Mejflauer” je jedna od „otmenih dama” u Vašingtonu čija zakrivljena fasada, murali i mnoštvo zlatnih listova odgovaraju grandioznim ambicijama ovog grada. Predsednik Hari S. Truman govorio je o ovom hotelu kao o „drugoj po značaju adresi u Vašingtonu”. Bela kuća je na samo pet minuta hoda od hotelskog ulaza.

Džej Edgar Huver svaki dan je ovde ručavao čitavih dvadeset godina – blagu pileću supu, krem sir i grejpfrut. Čarls Lindberg proslavio je svoj let preko Atlantika u balskoj dvorani „Mejflauera”. Frenklin Delano Ruzvelt napisao je svoj prvi inauguralni govor u sobi 776. Merion S. Beri junior, nekadašnji gradonačelnik Vašingtona, osuđen je 1990. za manje krivično delo posedovanja droge pošto je optužen da je za vreme boravka u „Mejflaueru” 1989. koristio kokain. Članovi Predstavničkog doma koji su se zalagali za impičment predsednika Bila Klintona intervjuisali su Moniku Levinski u Predsedničkom apartmanu na desetom spratu ovog hotela deset godina kasnije.

 „U martu 1933, bivši guverner Njujorka, predsednik Ruzvelt, sastavljao je istorijski govor  u svojoj sobi razmišljajući o tome da je jedina stvar koje treba da se plašimo sam strah,” napisao je u i-mejl poruci Den Raskin, koji je svirao u pijano baru od vremena Ajzenhauerove administracije.

Na pitanje o reputaciji hotela, Džon Volf, portparol „Meriot internacionala”, koji je vlasnik „Mejflauera”, odbio je da opovrgne ove specifičnosti. „Politika naše kompanije jeste da se povinujemo federalnim, državnim i lokalnim zakonima,” naveo je u i-mejlu. „Takođe poštujemo privatnost naših gostiju, u odnosu na bezbednost i sigurnost ostalih gostiju i u odnosu na javnost.”

Volf je dodao da hotel neće „dopuštati aktivnosti koje su u suprotnosti sa tim ciljem ili koje su očigledno ilegalne”. Mali je broj onih koji ovo osporavaju, ali razgovori sa dvadesetak zaposlenih i gostima, kao i nekolicinom onih sa dubokim korenima u vašingtonskom društvu, navode na to da je u hotelu „Mejflauer” prihvaćena politika „ne pitaj – ne pričaj” kada je reč o izgledu i odevanju elitnijih prostitutki.

 „Taun end kantri” je, inače, omiljeno sastajalište odabranog vašingtonskog društva: lobista, novinara, agenata Ef-Bi-Aja, diplomata i ponekad nekog kongresmena ili operativca obaveštajne službe, koji uz razgovor sa zadovoljstvom ispijaju jednu od 101 vrste martinija, uključujući i onu zvanu „elektrik lejdi” i „noti lejdi” (naughty = nevaljao, nepristojan, nestašan).