Лавиринти „Мејфлауера”

Вратари и хотелски носачи у белим рукавицама и у тамносмеђим оделима у узвишеном, раскошном и елегантном хотелу „Мејфлауер” научили су да препознају најтананије знаке: атрактивне жене без пртљага, елегантно одевене, али са високим потпетицама и у чипканом доњем вешу, делују превише сензуално да би се на коктелу састале са буцмастим лобистом Комитета за трговину, пише „Њујорк тајмс”.

Некада иду право до лифтова. Прошло је 10 увече и могао би да их заустави службеник обезбеђења, што би довело до неугодног разговора. Ипак, дискретан телефонски позив упућен у једну од соба све решава.

Чешће, ове жене, које зарађују од 500 до 5.000 долара на сат забављајући госте, сместе се на столицу у дрветом обложеном салону „Таун енд кантри” у фоајеу и наруче соду са лимуном; никада јаче и дуже пиће јер ће се клијент појавити сваког тренутка и одвести их у савршено намештену собу.

 „Мејфлауер” је једна од „отмених дама” у Вашингтону чија закривљена фасада, мурали и мноштво златних листова одговарају грандиозним амбицијама овог града. Председник Хари С. Труман говорио је о овом хотелу као о „другој по значају адреси у Вашингтону”. Бела кућа је на само пет минута хода од хотелског улаза.

Џеј Едгар Хувер сваки дан је овде ручавао читавих двадесет година – благу пилећу супу, крем сир и грејпфрут. Чарлс Линдберг прославио је свој лет преко Атлантика у балској дворани „Мејфлауера”. Френклин Делано Рузвелт написао је свој први инаугурални говор у соби 776. Мерион С. Бери јуниор, некадашњи градоначелник Вашингтона, осуђен је 1990. за мање кривично дело поседовања дроге пошто је оптужен да је за време боравка у „Мејфлауеру” 1989. користио кокаин. Чланови Представничког дома који су се залагали за импичмент председника Била Клинтона интервјуисали су Монику Левински у Председничком апартману на десетом спрату овог хотела десет година касније.

 „У марту 1933, бивши гувернер Њујорка, председник Рузвелт, састављао је историјски говор  у својој соби размишљајући о томе да је једина ствар које треба да се плашимо сам страх,” написао је у и-мејл поруци Ден Раскин, који је свирао у пијано бару од времена Ајзенхауерове администрације.

На питање о репутацији хотела, Џон Волф, портпарол „Мериот интернационала”, који је власник „Мејфлауера”, одбио је да оповргне ове специфичности. „Политика наше компаније јесте да се повинујемо федералним, државним и локалним законима,” навео је у и-мејлу. „Такође поштујемо приватност наших гостију, у односу на безбедност и сигурност осталих гостију и у односу на јавност.”

Волф је додао да хотел неће „допуштати активности које су у супротности са тим циљем или које су очигледно илегалне”. Мали је број оних који ово оспоравају, али разговори са двадесетак запослених и гостима, као и неколицином оних са дубоким коренима у вашингтонском друштву, наводе на то да је у хотелу „Мејфлауер” прихваћена политика „не питај – не причај” када је реч о изгледу и одевању елитнијих проститутки.

 „Таун енд кантри” је, иначе, омиљено састајалиште одабраног вашингтонског друштва: лобиста, новинара, агената Еф-Би-Аја, дипломата и понекад неког конгресмена или оперативца обавештајне службе, који уз разговор са задовољством испијају једну од 101 врсте мартинија, укључујући и ону звану „електрик лејди” и „ноти лејди” (naughty = неваљао, непристојан, несташан).