Sedam decenija za „singericom”

Zrenjanin – Ove godine navršava se sedam decenija otkako je Konstantin Krompić počeo da se bavi krojačkim zanatom, a još uvek svakodnevno seda za svoju šivaću mašinu. Kosta, kako ga zovu, rođen je 1926. u Vranjevu, današnjem Novom Bečeju, a krojačkim zanatom je počeo da se bavi kad mu je bilo 12 godina

– Bilo nas je četiri sestre i tri brata. Teško se tada živelo i deca su još u ranom detinjstvu navikavana na rad. Moj otac Svetozar je bio zidar i veoma vredan čovek, a čim smo ja i braća stasali odmah nas je dao da učimo zanate. Meni je zapalo da učim za krojača. Taj posao se smatrao lakšim, ali šegrti su kod gazda radili sve poslove: čistili su sneg, obavljali poslove i u polju i oko stoke. Šegrti nisu dobijali redovnu platu, ali su šamari bili redovni. Gazde su bile neprikosnovene i surovo stroge prema dečacima koji su učili zanat. I tada su se radnici držali na crno da bi se izbegavala davanja državi Ipak, i u takvim uslovima, ispekao sam zanat i naučio ono najvažnije: da cenim mušteriju – priča nam Konstantin Krompić i dodaje da kad ti na kraju majstor potpiše papir kojim se potvrđuje da si savladao zanat – ta preporuka je pri traženju posla vredela više od školske diplome.

A onda je došao rat, i njegov život je krenuo drugim tokom. Otac je bio komunista i jedan od organizatora ustanka u tom kraju. Oslobođenje su otac, Kosta i njegov brat dočekali u nemačkom zatvoru u Zrenjaninu – 1944. godine, oslobodili su ih Rusi. Kosta se tada priključuje partizanima, a nakon oslobođenja, zanatom se bavio po državnim krojačnicama. Bio je šef krojačnice u Beloj Crkvi, a neko vreme je radio i u zrenjaninskoj krojačkoj zadruzi „Nova moda”.

– Mada sam odgajan i rastao u duhu komunizma, još dok sam bio u partizanima, a naročito posle rata, video sam da elita jedno priča, a drugo radi. Zato sam se okrenuo „privatluku” i 1956. otvorio svoju radnju – priča Kosta i napominje da je država u to vreme dozvolila postojanje zanatlija, ali je stalno u njima videla opasnost.

Svake godine sam pozivan na vojne vežbe, po dva-tri meseca, a za to vreme radnja je stajala. Gubitke sam nadoknađivao tako što sam angažovao šivače koji su radili noću – priseća se Kosta i dodaje da se mnogo radilo, ali i dobro živelo.

– E, i štofovi su bili istinski kvalitetni. I to ne samo engleski, koji su bili svetski poznati, već i naš, paraćinski. Nema više takvih štofova – vrti glavom majstor Kosta, koji i dan danas živi i radi u prostoriji od 13 kvadrata, pomažući ćerki i zetu koji su u tranziciji ostali bez stalnih primanja. Šije na prastaroj „singerici” prkoseći novim tehnologijama.