Седам деценија за „сингерицом”

Зрењанин – Ове године навршава се седам деценија откако је Константин Кромпић почео да се бави кројачким занатом, а још увек свакодневно седа за своју шиваћу машину. Коста, како га зову, рођен је 1926. у Врањеву, данашњем Новом Бечеју, а кројачким занатом је почео да се бави кад му је било 12 година

– Било нас је четири сестре и три брата. Тешко се тада живело и деца су још у раном детињству навикавана на рад. Мој отац Светозар је био зидар и веома вредан човек, а чим смо ја и браћа стасали одмах нас је дао да учимо занате. Мени је запало да учим за кројача. Тај посао се сматрао лакшим, али шегрти су код газда радили све послове: чистили су снег, обављали послове и у пољу и око стоке. Шегрти нису добијали редовну плату, али су шамари били редовни. Газде су биле неприкосновене и сурово строге према дечацима који су учили занат. И тада су се радници држали на црно да би се избегавала давања држави Ипак, и у таквим условима, испекао сам занат и научио оно најважније: да ценим муштерију – прича нам Константин Кромпић и додаје да кад ти на крају мајстор потпише папир којим се потврђује да си савладао занат – та препорука је при тражењу посла вредела више од школске дипломе.

А онда је дошао рат, и његов живот је кренуо другим током. Отац је био комуниста и један од организатора устанка у том крају. Ослобођење су отац, Коста и његов брат дочекали у немачком затвору у Зрењанину – 1944. године, ослободили су их Руси. Коста се тада прикључује партизанима, а након ослобођења, занатом се бавио по државним кројачницама. Био је шеф кројачнице у Белој Цркви, а неко време је радио и у зрењанинској кројачкој задрузи „Нова мода”.

– Мада сам одгајан и растао у духу комунизма, још док сам био у партизанима, а нарочито после рата, видео сам да елита једно прича, а друго ради. Зато сам се окренуо „приватлуку” и 1956. отворио своју радњу – прича Коста и напомиње да је држава у то време дозволила постојање занатлија, али је стално у њима видела опасност.

Сваке године сам позиван на војне вежбе, по два-три месеца, а за то време радња је стајала. Губитке сам надокнађивао тако што сам ангажовао шиваче који су радили ноћу – присећа се Коста и додаје да се много радило, али и добро живело.

– Е, и штофови су били истински квалитетни. И то не само енглески, који су били светски познати, већ и наш, параћински. Нема више таквих штофова – врти главом мајстор Коста, који и дан данас живи и ради у просторији од 13 квадрата, помажући ћерки и зету који су у транзицији остали без сталних примања. Шије на прастарој „сингерици” пркосећи новим технологијама.