Zamislite današnje pozorište bez Čehova

–Izbor drama u knjizi „Iluzije” pravljen je na osnovu mog pozorišnog instinkta. Imao sam sreću da su me početkom prošle godine kolege iz Moskve, odnosno Udruženja dramskih umetnika Ruske Federacije pozvali da budem član žirija njihovog najznačajnijeg konkursa „Kulminacija”  koje je zapravo Sterijino pozorje savremene ruske drame. On okuplja najbolje drame sa svih godišnjih konkursa u Rusiji, a ima ih desetak. Među njima se bira najbolje od najboljih. U svojstvu člana žirija morao sam da pročitam oko 170 drama, ali sam zahvaljujući tome napravio ovaj izbor, kaže Novica Antić i dodaje:

 –Težište interesovanja savremenih ruskih autora se menja. Dramski pisci, zapravo, prelaze sa interesovanja za socijalne, životne na  univerzalnije teme i ni po čemu se ne razlikuju u tom smislu, od svojih evropskih kolega. Ovde sada imate sajber drame koje se odigravaju posredstvom interneta, fejsbuka, zatim radio drame koje doživljavaju pravi bum u Evropi. Radio negde gubi trku u informaciji, ali se vraća umetnosti,  otuda su radio drame u Evropi jako aktuelne. Teme su uvek iste od kada se piše i od kada se drame izvode, a to je pitanje: ljubavi, otuđenosti, političko-društvenih odnosa, ali tretirane na  post moderan način koji je duboko evropski.

Novica Antić ni ovoga puta nije mogao da izbegne Ivana Viripajeva, iako je bio zastpljen i u prethodnoj knjizi. U međuvremenu je napisao nekoliko novih značajnih drama, tako da je Viripajev jedini autor koji se ponavlja u Antićevim knjigama.

–Viripajev pripada samom vrhu evropskog dramskog stvaralaštva. Njegove drame, istina na različite način izvode se od Nemačke, Velike Britanije, nordijskih zemalja, a evo i mi ga izvodimo. Živi na relaciji Rusija -Poljska-Nemačka budući da je oženjen slavnom poljskom glumicom Karolinom Gruškom.  Imamo i potpuno nova mlada imena kao što su Ženja Kokšarova, Mihail Durnjenkov, Irina  Vaskovska... objašnjava naš sagovornik.

U Rusiji trenutno postoje tri ruske dramske škole: uralska, odnosno jekaterinburgska Nikolaja Koljade koji je njen rodonačelnik,  moskovska i peterburška.

–Uralska škola je škola realizma, moskovska urbane drame, dok se peterburška jednim svojim stubom oslanja na onu najbolju rusku klasiku Srebrnog veka, a  sa druge strane čini iskorak dalje, tako da je ona hibrid jedne klasične škole. Naravno, piše se u svim delovima Rusije. Pored pomenutih centara u Rusiji imate izuzetne pisce i u, recimo, malim sibirskim gradovima ko na primer u Tjumenu ili Njižnjem Tagilu, kaže Novica Antić i odgovara na pitanje: Kojim putem ide savremena ruska dramska umetnost?

–To je vrlo vitalna umetnost, mi je često posmatramo, a možda je to i zbog slabog poznavanja ruske umetnosti, generalno, u nekom našem romantičnom okviru kao posebnu samobitnu, samosvojnu umetnosti koja egzistira nezavisno od čitavog konteksta evropske i svetske umetnosti. Međutim, to nije tako. Ruska umetnost je neodvojivi deo evropske umetnosti i to u oba pravca: da nije bilo u doba Petra Velikog stranih nemačkih, poljskih, francuskih glumaca ne bi postojalo pozorište u Rusiji. Sa druge strane, krajem 18. i početkom 19. odnosno 20. veka,  rusko pozorište, ruski dramski pisci su dali neodvojivi deo evropskoj dramaturgiji. Zamislite samo današnje pozorište bez Čehova. Koliko bi bilo siromašnije. Čehov je i u Njujorku, Berlinu, Tokiju domaći pisac. Prema tome, ta umetnost je apsolutno dala ogroman doprinos i dan danas daje doprinos evropskoj umetnosti, a u isto vreme crpi iz drugih evropskih i svetskih centara ono što je najbolje. Taj krvotok je najbitniji i nikad se nije prekidao, ni u najteže doba. To sve govorim zbog nas, jer smo skloni da idemo u  neku vrstu samoizolacije što je po umetnost pogubno, primećuje Antić.