Pikasova erotska godina

Ako je suditi po rečima drugog velikog slikara, francuskog, Sezana, četiri veka kasnije, da je slikarstvo svet za sebe i da se ne pravi i ne odnosi, nego samo prenosi, osporava ili podržava slike koje već postoje, onda je godina 1907. onaj trenutak kada nova igra sa svetlom i perspektivom daje delo posle kojeg više ništa u slikarstvu neće biti isto, a kome „Madona iz Senigalije” kao da prethodi.

Na jednom od najčuvenijih remek-dela dvadesetog veka, „Gospođicama iz Avinjona”, Pikaso renesansnu linearnu perspektivu zamenjuje pokretljivom koja prostor geometrijski dekomponuje i predmet izlaže istovremeno pod raznim uglovima. Svet on stvara, rastvara i ponovo stvara a da njegovu maštu ništa ne ograničava. Posmatrač postaje suočen sa iscepkanošću vizije i trećom dimenzijom u dvodimenzionalnom prostoru.

U evropsku prestonicu kulture, budući najveći savremeni slikar stiže prvi put 1900. godine, u svojoj devetnaestoj, a 4 godine kasnije tu se i nastanjuje na Monmartru, vreme poznato kao „roze period”, inspirisan muzom Fernandom Olivije. Za najplodnijeg slikara svih vremena, daleko ispred onog svog, žene su bile najveće nadahnuće, a voleo ih je istom strašću i sa trideset i sa osamdeset godina. Osećanja prema njima, međutim, oscilovala su od neopisive nežnosti do snažne mržnje, i sve one pojavljivaće se na njegovim platnima u fragmentima: Eva Guel, Olga Holkova, Mari-Terez Valter, Dora Mar, Fransoaz Žilo, Žaklin Roke, iako je slikajući ženske portrete on, u stvari, neprestano slikao sebe.

„Na moju nesreću ili možda sreću, na stvari gledam shodno mojim ljubavima”, rekao je, „a delo koje pravim, način je da vodim svoj dnevnik”.

Kao slavnom i priznatom, Pariz mu 1932. godine priređuje prvu retrospektivnu izložbu koju pedesetogodišnji Pikaso priprema 6 meseci u erotskom žaru koji će splasnuti čim proceni da za izložbu ima dovoljan broj ostvarenja. Slikajući jedno dnevno, a ponekad i tri, on, umetnik, porodičan i poslovan čovek, prava mašina za prodaju slika, vreme provodi između pariskog ateljea, zamka u Normandiji i Ciriha.

„Pikaso, 1932, erotska godina” u Parizu se danas uveliko pominje, i to kao naziv najnovije izložbe u njegovom muzeju, koja traje do 11. februara, za neke smeo, za druge primamljujući, a za slikara pravi intimni dnevnik u kojem Mari-Terez Valter, još nepoznata, jer je oženjen Olgom Holkovom i ima sina, na slici „San” postaje njegova Madona što shodno novom dobu zrači senzualnošću i erotičnošću, s licem presečenim falusom. Simbolika boja je snažna: zeleno okružuje glavu usnule devojke i materijalizuje nestalnost snova, belo evocira oblake i podseća na nevinost, čistotu, devičanstvo, mada i na mleko kakva bi koža idealne žene trebalo da bude da bi izazvala želju. Plavo evocira svežinu mladosti, ali i boju u koju se oblači Madona, zbog čega je božanska, nebeska, boja snoviđenja. Izvan svih društvenih i duhovnih ograničenja genijalni stvaralac objedinjuje spoljni i unutrašnji svet da bi stvorio onaj sopstveni, nadrealni.

Priča o ovoj kultnoj slici izložbe, ponovo u Francuskoj prvi put posle 50 godina, fantastična je koliko i ona sama. Umetnik će je u trenutku prodaje po ceni od 155 miliona dolara sam pocepati udarcem laktom zbog čega će i prodaja biti poništena. Ipak, 7 godina kasnije, restaurirana, vredeće čak 20 miliona više.

Svaka nova ljubav bila je začetak novog slikarskog perioda i Pikaso nikada neće uspeti, a izgleda ni želeti da umakne sentimentalnim komplikacijama. Kada potom, 1937. godine, susretne Doru Mar, „Madonu bez osmeha”, u Španiji je građanski rat i ona mu u ateljeu za „Gerniku” priprema fotografije. Na tom poznatom remek-delu on će Mari-Terezu smestiti s jedne strane, a Olgu s druge.

Ovo je prvi put da se u francuskoj prestonici pravi izložba o samo jednoj godini nekog autora i to većinom oko figure Mari-Terez Valter. U saradnji sa muzejom Tejt Modern iz Londona, stotinak remek-dela, koliko raznolikih toliko i različitih, slika, skulptura i gravira, omogućava da se vidi njegova svestranost, a značajna arhivska građa i fotografije iz ličnog života to samo potvrđuju.

Slikar koji je jedini za života imao izložbu u Luvru i rekao „umetnost je laž koja nam pomaže da spoznamo istinu” i „ne tražim, ja pronalazim” kroz slike slavio je žensko telo i seksualnost, ali ta usnula devojka na slici „San” koja simbolizuje izložbu, po svojoj apstraktnoj poeziji svetlosti zauvek ostaje idealizovana opsena. Kao i „Madona iz Senigalije“ Pjera dela Frančeske, o čijem sentimentalnom životu ne znamo gotovo ništa.