Biljana, blogerka na glasu

 U al­bu­mu nje­nih omi­lje­nih fo­to­gra­fi­ja po­seb­no me­sto za­u­zi­ma sli­ka s mo­ti­va­ci­o­nim go­vor­ni­kom Ni­kom Vu­ji­či­ćem, ko­ji je po­se­tio nje­nu rod­nu Su­bo­ti­cu i tom pri­li­kom se upo­znao s Bi­lja­nom.  

„Od­lu­či­la sam da na­pra­vim vi­deo-blog 2016. go­di­ne, ali se nji­me ak­tiv­no ba­vim sko­ro osam me­se­ci. Sa svo­jim pra­ti­o­ci­ma naj­če­šće ko­mu­ni­ci­ram pu­tem dru­štve­nih mre­ža – uglav­nom pre­ko ’In­sta­gra­ma’ i ’Ju­tju­ba’. Pre sve­ga se tru­dim da kroz sa­dr­ža­je ko­je pre­zen­tu­jem po­ka­žem lju­di­ma da je okej bi­ti dru­ga­či­ji. Da ne tre­ba vr­ši­ti dis­kri­mi­na­ci­ja nad dru­gim lju­di­ma. I da ni­ka­da ne za­bo­ra­ve da sa­nja­re­nje ne ko­šta, ali da bi se taj san ostva­rio po­treb­no je mno­go ra­da – pr­ven­stve­no na se­bi, a to je ne­što što mno­gi lju­di za­bo­ra­vlja­ju da ra­de. Tru­dim se da ko­mu­ni­ka­ci­ja bu­de dvo­smer­na, od­no­sno da i mo­ji pra­ti­o­ci da­ju svo­je su­ge­sti­je, kri­ti­ke, pi­ta­nja i re­či po­dr­ške ko­je su va­žne i za moj, ali i za nji­hov ži­vot. Na­sto­jim da uvek od­go­va­ram na po­ru­ke i po­mog­nem lju­di­ma ko­ji su mi se obra­ti­li za po­moć. Lju­di mi se ja­vlja­ju zbog ra­znih pro­ble­ma – dru­štve­nih, emo­tiv­nih, pri­vat­nih i mi ih re­ša­va­mo za­jed­no”, pri­ča ova hra­bra ti­nej­džer­ka.  

Ka­da se osvr­ne na bli­sku pro­šlost, Bi­lja­na kon­sta­tu­je da joj je bo­lest pro­me­ni­la ži­vot za sto osam­de­set ste­pe­ni – i u po­zi­tiv­nom, i u ne­ga­tiv­nom smi­slu. U tom pe­ri­o­du ni­je bi­lo pu­no de­ce s ko­jom se dru­ži­la, a ka­da je po­če­lo le­če­nje, ve­ći­nu vre­me­na je pro­vo­di­la u izo­la­ci­ji zbog zdrav­stve­nog sta­nja i pre­ven­ci­je bi­lo ka­kvih do­dat­nih obo­lje­nja. 

„Ka­da mi je pr­vi put bio kon­sta­to­van kan­cer, ima­la sam ne­pu­nih osam go­di­na. Mo­žda zvu­či ma­lo nar­ci­so­id­no, ali mi­slim da sa­ma sa­ma se­bi bi­la naj­ve­ći sa­ve­znik – iz­u­zi­ma­ju­ći ro­di­te­lje ko­ji su bi­li uz me­ne 24 ča­sa dnev­no. A on­da sam shva­ti­la da mo­gu bi­ti okru­že­na sa sto­ti­nu lju­di ko­ji že­le da mi bu­du po­dr­ška, to ne­će ni­šta pro­me­ni­ti ako ja ne že­lim ili ne mo­gu da se ose­ćam do­bro. Ipak, mo­ram da ka­žem da mi je ve­o­ma zna­či­la po­dr­ška ko­šar­ka­ši­ce Na­ta­še Ko­va­če­vić, ko­ja je ta­ko­đe osta­la bez no­ge po­sle sa­o­bra­ćaj­ne ne­sre­će. Ona mi je po­ka­za­la da sam i kroz mra­čan tu­nel mo­žeš še­ta­ti, sa­mo ako se se­tiš da upa­liš sve­tlo”, pri­ča Bi­lja­na Stoj­ko­vić. 

Da­nas se sva­ko­dne­vi­ca ove ti­nej­džer­ke ma­nje-vi­še ne raz­li­ku­je pu­no od ži­vo­ta nje­nih vr­šnja­ka – uspe­šno za­vr­ša­va osmo­go­di­šnju ško­lu i tru­di se da odr­ža­va ži­vu ko­mu­ni­ka­ci­ju sa svo­jim pra­ti­o­ci­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma. A na pi­ta­nje – ka­ko iz­gle­da ski­ca nje­ne bu­duć­no­sti, Bi­lja­na ka­že: 

„Ma­štam o to­me da upi­šem pri­rod­nu gim­na­zi­ju, a da na­kon nje za­vr­šim i me­di­cin­ski fa­kul­tet”.